Kako se rešiti njenog dečka u 20 koraka?

Sedamnaesti korak - Priredi pravo pravcato iznenađenje

Novi korak za manje od nedelju dana 😊
Uživajte i odgovorite na pitanjce 💋

Treba li da vam kažem da su naredna tri dana bila pakao za sve nas? Ili već sami znate odgovor na to pitanje?

Veče kada sam otišao iz Podzemlja, i zaputio se ka domu nisam imao snage da uđem unutra i suočim se sa svim odjednom. Pretpostavio sam da me svi istrajno čekaju u sobi i baš zato sam se samo vratio na klupu, na kojoj sam smislio svoj solo plan, i legao. Da, bilo je hladno. I da, bilo je neudobno i ruke su mi i dalje bridele. Ali najviše me je bolelo to što su Tomasove reči odzvanjale mojim mislima. Reči koje su bile istinite.

Ti ćeš uvek biti onaj koji je povređuje.

Istina je. Namerno ili ne, ja sam uvek bio taj koji je Ejpril nanosio najviše bola i patnje, kao drug ili kao nešto više. Iz dobre ili pogrešne namere, samo sam prouzrokovao suze na njenom licu. Nikada nisam bio taj koji je učinio da joj osmeh zaigra licem ili da joj sreća blista u očima. I nikada neću biti taj dečko.

Nije mi jasno zašto se onda i dalje trudim? Da li se i dalje trudim da je činim nesrećnom, jer ne znam... Volim da je vidim takvu? Možda sam u celoj priči ja negativac i možda stvarno pokušavam da je preotmem Tomasu?

Šta ako je njoj mesto sa njim, a u meni ne vidi ništa do razonodu dok su oni na pauzi? Niko normalan ne bi bio sposoban da me gleda na drugi način...

Sa takvim mislima sam zaspao na klupi, ali me je jutarnje sunce probudilo oko šest. I dalje su mi se slične misli vrzmale po glavi, ali nisam video razlog za moje pojavljivanje u domu. Jer svakako će me Stejsi okačiti na prvi stub srama, Tina doneti slame i papira za potpalu, Džejs i Din će mi lupiti par šamara i tresnuti me iz sve snage u stomak, a Ejpril će zapaliti vatru. I to sve zbog Tomasa i njegovih bolesnih filmića i laži koje je namontirao na onim snimcima.

Odmah mi se u glavi pojavila scena Britani i mene kako se skidamo i padamo na moj krevet. Nisam valjda sa njom izgubio nevinost? Kako sam mogao da budem toliko pijan da čak i ne pokušam da se oduprem, da se ne sećam bar ni osećaja koji me je obuzeo u tom trenutku? Jebeno se ničega ne sećam, mozak odbija da mi da bilo kakve informacije o toj noći i jedino što mogu da uradim jeste da lupam glavom o zid i proklinjem sebe što sam slabo muško ko je se prvi put dalo drugoj.

Neću sebe da pravdam, jer za to nema opravdanja. Sam sam kriv i sam ću snositi posledice toga, ali neće me zbog toga drugi osuđivati. Jer ne znaju priču iz mog ugla.

Tada mi je pogled pao na telefon i zahvaljivao sam Bogu što sam igrom slučaja snimio sve od prošle noći, jer ako neće da čuju priču iz mog ugla dobiće ga iz onog originalnog, odmah iz prve ruke.

I sve ću sam da uradim. Hoću.

Tog jutra sam smogao svaku trunku snage u mom telu i uputio se ka sobi kao da se cela prethodna noć nije desila. Bilo je rano za Ejpril i Tinu da budu budne, ali znam da su me Stejsi i Din dočekali polugoli na njegovom krevetu i odmah raspalili rafalnu paljbu čim su mi ugledali senku ispred vrata.

I razumem ih, ali šta sam trebao da uradim? Kamere me i dalje pomno prate. Sada kada sam znao za Tomasove psihopatske metode, osećao sam svaku kameru na sebi, iz svakog ugla kako pokušava da mi zabeleži pogrešan korak i doda još prljavštine o meni na sve veću i veću gomilu.

„Zašto sinoć nisi uopšte došao? Imaš li predstavu koliko si povredio Ejpril time?", Stejsi se drala iz petnih žila, a ja sam joj dopustio. „Zabrinuo si i nju i mene! Šta si pa imao da pričaš sa onom crvenom vešticom?"

„Prevario sam Ejpril.", izustio sam prvu misao koja mi se oformila u glavi. „Prevario sam je sa Brit."

„Šta si uradio?", sada su već i Din i Stejsi bili na nogama i izbečili se u mom pravcu. Nisam mogao ništa drugo da uradim nego da sednem na krevet i pustim ih da se reše sve negativne energije i iskale je na meni. Zaslužio sam. Ako ću njih bar poštedeti bola koji bi im Tomas naneo snimcima, sebe neću. Zaslužio sam.