Akademija natprirodnih: PROROČANSTVO

Direktorkino obaveštenje

"Nesto te muči Kori?" upitao je Ian koji je ležao pored mene. Osećam se bezbedno kada sam pored njega, znam da bi me zaštitio. Ležala sam mu na grudima i slušala otkucaje njegovog srca.

" Ovaj, pa i ne baš" slagala sam ga, ne znam dal' da mu kažem za Izabelu i Nika.

" Lažeš me, osećam tvoj ubrzan ritam srca. Nešto te muču. Reci mi. Mogu ti pomoći" njegove reči su bile tako nežne. Mrzim to što može da osetu kad lažem, a kad ne. Bilo bih mi mnogo lakše da ne može to da oseti.

" Dobro, muči me Izabela" napokon sam izgovorila.

" Izabela!? Što te muči? Mislim, ona jeste vampir, a ja baš ne mogu da podnesem vampire." ispravio se, a zatim ustao sa kreveta.

" Pretila mi je. Mislim da će pivrediti Nika." ispravila sam se i sela.

" Pretila!?" ogledao me je veoma ozbiljno, ko zna sta mu sve pada na pamet " Držaću je na oku, neću dozvoliti da povredi tvog brata. A gde je Nik sada?"

Kad mali bolje razmislim nisam ga videla neko vreme " Ne znam"

" Nadji ga i probaj da pričaš sa njim, ja moram da idem. Danas opet stražarim. Samo, nije mi jasno zašto čuvamo Akademuju. Natalije više ne nema. Koji li je razlog?" zbunjeno me je gladao, nema pojma u čemu je stvar. Niko ne zna za Leonu.
Čekaj malo, neprijatelj. Izabela, nema šanse. Nemoguće da je ona Leona, ili možda radi za nju. Sigurno pokušava da uradi nešto ovom pretnjom.
Pogledala sam u Iana, gledao me je veoma zbunjeno. Možda sumnja u mene, verovatno mislu da ja nešto znam.

" Plašim se." rekla sam.

" Čega?" upitao je zabrinuto.

" Izabele" oborila sam glavu, rekla sam mu ono što jeste. Stvarno je se plašim, ne znam za šta je sposobna, ni ne želim da znam. Samo neka nestane.

" Biće sve uredu, ne brini" prišao mi je i poljubio u čelo " Sada moram da idem, vidimo se kasnije"

" Važi" osmehnula sam se i gledala ga kako odlazi.

Moram naći Nika i uveriti se da je dobro. Trebalo bi da razgovaram sa njim i ubedim ga da se skloni od Izabele. Možda je ona Leona. Još uvek nisam sigurna u to, ali ne smem je pitati direktno, nego sama moram saznati. Ne znam da li da kažem Silviu, ali direktorka mi je dala do znanje da ne smem nikome reći. Teško je čuvati tu tajnu, ubija me.
Silvio je rekao da će srediti stvar sa Izabelom, nadam se da je nešto uradio što bi pomoglo. Ustala sam iz kreveta, idem prvo da nadjem Nika. Moram da pričam sa njim. Izašla sam iz sobe i uputila se u prizemlje. Gde li bi on nogao biti, samo da nije Izabela blizu njega.!?
U hodniku sam videla Dana, možda on zna gde je Nik.

" Hej, Dane" prišla sam mu.

" Hej, Kori" osmehnuo mi se, delovao je nekako iscrpljeno.

" Jesi li dobro?" upitala sam ga zabrinuto. Nije baš delovao uredu.

" Jesam, samo sam malo umoran, ovo stražarenje ume da ubija. Treća i četvrta godina stražari, samo ne znam zašto to radimo." uzdahnuo je premoreno i slegnuo ramenima.

" Sada ti je potreban odmor, samo me zanima jedna stvar. Znaš li možda gde je moj brat?" gledala sam ga i nadala se da zna gde je.

" Nisam siguran, možda je sa Brendonom. Proveri da ne trenira sa njim. Znam da je tamo dosta vremena." produžio je i počeo da se penje uz stepenice prema muškoj spavaonici.

Moram da odem do Brendona. Samo se nadam da je Nik tamo.
Uputila sam se u vežbaonicu, prolazeći pored gomile učenika koji svuda žure. Nikada nije bilo ovako puno učenika u hodniku.
Pribliźavala sam se vežbaonici iz koje su izlazili neki učenici. Verovatno su imali trening. Ušla sam unutra, bilo je još dosta osoba. Takodje dam videla i Nika. Izgleda da pomaže Brendonu oko treniranja. Izgleda da je sa njim sve uredu. Približila sam se, stala sam kod strunjače i slušala ih. Nisam znala da Nik pomaže Brendonu sa treninzima. Primetili su me, a zatim se okrenuli prema ostalim učenicima.