Akademija natprirodnih: PROROČANSTVO

Skrovište u šumi

Čim je pao mrak izašle smo ispred Akademije, ali ne smemo da prodjemo kroz glavnu kapiju jer ima kamera. Zato sam iskoristila čini za lebdenje tako da smo uspele neprimetno da dodjemo do šume van Akademije.

" Gde je to skrovište?" upitala sam je.

" Nisam sigurna tačno, ali oko dva kilometra odavde." rekla je i uputila se dublje u šumu.

Ništa drugo mi ne preostaje nego da je pratim. Ipak je proročica, onda zna put. Toliko je bilo mračno da sam jedva videla ispred sebe. Šuma je tako gusta i strašna. Poslednji put kada sam bila ovde, napadnuti smo od strane Nejta. Valjda će sada biti sve uredu.

" Ideš sa mnom u odeljenje?" upitala sam je.

" Ne, ja sam starija od tebe godinu dana" osmehnula mi se.

" A, to nisam znala. Mislila sam da ćemo biti zajedno u odeljenju." krckanje pod nogama je bilo tako čudno kao da hodan po kostima " Ne znam nikog od starijih, samo iz Nikovog razreda, ali on ne završna godina."

" Ne znam ni ja, ali ću upoznati. Uskoro stižemo, ovo mesto je jezivo. Plaši me." rukom je sklanjala grane koje su virile i zaklanjale put " Ovde bi trebalo da bude. Valjda sam pogodila" čim je to rekla našle smo se u ćorsokaku.

" Ovde nema ničega" gledala sam unaokolo.

" Ima, ovuda. Tamo osećam čudnu eneriju" krenula je desno i pomerila puzavice koje su visile. Krenula sam za njom bez reči i ugledala drvenu kolibu koja je bila uništena. Ne u potpunosti, ali je baš stara, a i napuštena je baš dugo " Hajde da je istražimo, deluje zanimljivo i jezivo." krenula je prema kolibi bez imalo straha. Kako može da bude tako opuštena!? Nije mi jasno. Ne plaši se.
Pratila sam je, ali meni prolazi jeza kroz telo. Došle smo do drvenih vrata kolibe koja samo što ne ispadnu iz šarki. Sve je bilo trulo i uništeno, kako nešto može za godinu dana da bude tako odvratno i raspadnuto?
Gurnula je vrata, jer kvake nike bilo, čuo se glasni škriput od koga sam se naježila. Kada smo ušle unutra, nije bilo puno stvari. Samo nekoliko knjiga,koje su stajale na stolu, ali nijedna od njih nije bila Mračna knjiga.

" Ja će da pregledam ovaj deo, a ti onaj." pokazala je rukom prema jednoj prostoriji na kojoj su vrata bila zatvorena.

" Zašto baš tu prostoriju? Deluje jezivo." rekla sam i gledala u vrata.

" Ne plašiš se valjda? Napuštena je, nema nikog."

" Plašim se , malo. Dobro, pogledaću." rekla sam i krenula ka tim vratima.

" Pazi se da te nešto ne napadne" smeškala se.

" Baš smešno, ne plaši me" stigla sam kod vrata i polako uhvatila kvaku. Malo sam se dvoumila da otvorim vrata, ali sam na kraju ipak pritisnula kvaku i otvorila vrata uz glasan škriput. Ovo je mala koliba, ima samo četiri prostorije. Unutra je bilo mračno ništa nisam mogla da vidim.
Nekoliko sveća je bilo sa strane, gledala sam u njih i odjednom su se upalile. Ovo je bilo baš čudno, samo sam želela da su upaljene, pa se to i dogodilo. Znala sam da çe moć početi da mi se pojačava, ali nisam znala da će to biti tako brzo.
Pa kad je već ovde osvetljeno da što pre pregledam sve. Moramo da se vratimo na vreme nazad u sobu da ne bi videli da nas nema. Tako da je bolje da počnem sa razgledanjem. Počela sam od radnog stola sa fiokama, ali tu su bili samo prazni papiri. Nijedna tajna pregrada, bukvalno ništa. Izgleda da ovde možda i nećemo naći ništa. Pomerila sam sve sa kreveta, ali opet ništa. Vratila sam se nazad do stola i pomerila ga da bih mogla da dohvatim gornji deo police na kome sam videla svesku. Možda tu ima nesto. Sto je tako težak da sam ga jedva pomerila do police. Popela sam se na njega i uzela malu sivu svesku koja je bila na vrhu. Prelistala sam i videla da su to neki recepti i da se pominje mračna knjiga. Možda mi pomogne ovo, poneću je sa sobom. Sišla sam sa stola i uputila se kod Katje. Možda je ona nešto našla, ova sveska je sitnica, neće nam baš pomoći. Otvarala je regale koji su bili prazni, ovde stvarno nema ničega.