Akademija natprirodnih: PROROČANSTVO

Grad Duhova

Selo je tako malo, ali ipak ova vožnja traje tako dugo. Nikako da izadjemo odavde.
Čulo se neko krčenje, a onda odjednom, auto se zaustavio.

" Mislim da imamo problem " rekao je Deren i probao da upali auto, ali nije uspevalo.

" Šta se sad dešava? Ovo je nemoguće." rekla sam nervozno.

" Moram da proverim" skinuo je pojas i izašao iz auta. Podigao je haubu i gledao.

" Ovde se nešto desava, i nećemo tako jednostavno otići" rekao je Brendon "Oseća se jaka magija "

" Ne brini toliko, samo da Deren upali auto i nastavićemo svoj put" komentarisao je Silvio, ali se u njegovom glasu čula zabrinutost.

Mislim da i treba da budemo zabrinuti, osećam i ja neku magiju od koje mi nadolazi jeza, ali odjednom je ta magija nestala. Ovde mi je stvarno nesto čudno. Hauba se spustila i Deren se vratio nazad u auto. Delovao je nekako drugačije. Pogledao me je i primetila sam veliku hladnoću u njegovim očima.
Upalio je auto i krenuo u rikverc.

" Šta radiš to?" upitala sam ga.

" Moram nešto da obavim" rekao je.

Pogledala sam zbunjeno ostale, koji nisu imali predstavu šta se dešava. Samo smo ga pustili da uradi ono što hoce.
Vretio se unazad, i prošao kroz neku usku ulicu. Uskoro smo se našli ispred ogromne kuće na dva sprata. Nije bila bas vila, ali je bila velika. Nalazila se delom van sela.
Deren je izašao iz auta i krenuo prema toj kući. Stao je ispred ulaznih vrata, a zatim se okrenuo prema nama i pokazao nam rukom da ga pratimo. Izašla sam iz auta, želim da znam šta se dešava, jer ovo nije Deren. Zanima me ko je to.

" Kori, čekaj. Sigurno je zakma " rekao je Ian.

" Ne interesuje me, ja idem. Ako hoćete, podjite sa mnom, ako ne,  ostanite ovde. " rekla sam i nastavila dalje prema toj kući. Deren je već ušao unutra.
Čula sam otvaranje vrata i korake koji mi se približavaju.
Ušla sam u kuću, hodnik je bio ogroman, a stepenice su bile tačno u desnom uglu i išle u polu krug. A na vrhu je stajao Deren.

"Ovuda " nastavio je dalje, a ja sam naravno krenula za njim.
Počela sam da se penjem, a ujedno i da razgledam. Sve je bilo prašnjavo, naravno ovo mesto je napušteno već dugo godina. Dosta stvari je razbijeno.

" Kori, čekaj "vikao je Ian.

" Požurite, ovde se nešto cudno dešava. Moram da proverim sta nije uredu sa Derenom" rekla sam ne okretavši se. Samo sam išla napred i stigla do hodnika gde su se nalazile 4 sobe. Jedna vrata skroz u uglu su bila odškrinuta. Krenula sam prema njima i naslonila ruku da bih ih otvorila. Osetila sam ruku na ramenu i trgla se " Ne žuri, opasno je. Kako možeš stalno da upadaš u opasne situacije. Polako Kori, molim te. Ne želim da ti se nešto desi." rekao je Ian, sa onim zabrinutim glasom i milim pogledom.

" Ne brini, znam da pazim na sebe, a i zanima me šta se ovde desava. " nasmešila sam se " Volim misterije. Tako da ću rešiti i ovu ". Gurnula sam vrata, slab škriput je odzvanjao po hodniku. Unutra sam ugledala Derena koji sedi na tamno braon fotelji, sa drvenim nogarama i naslonom za ruke. Njegov pogled je i dalje bio leden, na veoma čudan način. " Ko si ti? "

" Kornelije" izgovorio je.

" Zašto si zaposeo mog prijatelja? Sta želiš od nas?" upitala sam ga.

" Pomoć. Potrebna mi je. " rekao je oborivši glavu.

" Kako možemo da ti pomognemo?" upitao ga je Ian.

" Moram da je nadjem, da prekine ovu kletvu. Predugo sam ovde, avi smo ovde jakp dugo i postaje nepodnosljivo " počeo je da deluje ljutito. " Uskoro će se pojaviti i ostali. U isto vreme kao i uvek "