Akademija natprirodnih: PROROČANSTVO

Klarisin život

Nalazile smo se u nekoj ogromnoj kući. Po nameštaju i zidovima reklo bi se da se nalazimo u 17 veku. Sada smo otišle 300 godina u prošlost.
Dnevni boravak je ogroman ima veliku kauč sa jedne i druge strane, preko je bio prekvrivač sa karnerima u braon boji. Tu su bile i dve fotelje.
Uza zid se nalazio veliki regal sa staklenim pregradana i nekakvim porculanskim figuricama. Primećujem da je dnevni boravak u sklopu sa hodnikom. Uza zid se nalazio kamin na kome su bile slike. Prišla sam kaminu i probala da uzmem sliku, ali mi je ruka prosla kroz nju. Izgleda da ne mogu ništa da dotaknem.

" Neko dolazi Kori, gledaj" rekla je Lena, a ja sam se okrenula i čekala.
Odjednom se čulo zvono na vratima, a zatim koraci koji su dopirali od gore. Neko je silazio niz stepenice. Približila sam se hodniku i čekala osobu koja je silazila da se pojavi.
Kada se spustio skroz niz stepenice ugledala sam coveka, možda tridesrtak godina stariji. Poduža tamna kosa zalizana na stranu, mala brada i tamno smedje oci. Nosio je belu košulju, baš starinsku  sa pertlama oko vrata umesto dugmića i široke tamne pantalone. Otvorio je vrata i pojavila se Klarisa. Gledala sam zbunjeno u nju, izgleda baš isto kao i kad mi je pokazala ono njenonsećanje sa Morganom, ali ne verujem da je to bilo iste godine, zapravo istog veka. Morgana je ubijena pre sto godina. Znaci da je ovo bilo dosta ranije. Ona izgleda potpuno isto. Verovatno mladalački napitak.

" Zdravo Klarisa. Dosla si kod Andrua?" osmehnuo se nepoznati gospodin.

" Zdravo Dzejmse. Da, došla sam kod njega, moram da razgovaram sa njim." nasmešila se.

" On trenutno nije kuću. Ako imas nesto da mu kažeš mogu ja da mu prenesem " pomerio se od vrata "Udji"

" Neka, ovaj nije toliko važno. Moram da žurim." osmehnula se i okrenula "Ćao" polako je odlazila sto daje od ove kuće.

Znači ovo je Dzejms, stvorio je Grobnicu tame. Možda se ona nalazi negde ovde. Mogla bih da je potražim. Sigurno se nalazi u ovoj kući, čim on živi ovde.

" Kori, hajde " rekla je Lena i krenula prema vratima koja su još uvek bila otvorena. Izašle smo napolje i pratile Klarisu. Bile smo dosta iza nje. U tisini smo je pratile. Gde li sada ide? O cemu je želela da razgovara sa Andruom. Bas me to zanima. Svuda oko nas je bilo drveće. Išle smo malim puteljkom od šljunka. Po onome sto bidim u daljini idemo prema selu. Okrenula sam se da bi videla iz kakve kuće smo izašli. To je bila ogromna bela bila na dva sprata, sa stubovima koji su bili sa strane. Ponovo sam gledala ispred sebe, polako smo se približavale selu. Klarisa je već nestala sa leve strane. Moramo malo da ubrzamo da je ne bi izgubile. Bas kao sto sam i mislila Lena je malo ubrzala korak, a i ja sam išla za njom. Stale smo tu gde je Klarisa skrenula i videle je u daljinu da je ušla u poslednju kuću. Upitile smo se tamo. Lena je bila malo ispred mene dok sam a gledala unaokolo. Ceo red kuća je bio isti. Malene od cigle i blata, krov je bio slamnat. Sve su bilo skoro takve. Put je bio od pesma. Ovo je veoma malo i zabačeno mesto. Dalje od civilizacije. Došle smo do kuće i prošle kroz vrata. Baš je dobro biti duh. Klarisa je sedela na krevetu i naslonila se na zid. Držala je ruku na stomaku i primetila sam da se nasmešila.

" Žao mi je malena moja. Izgleda da neće nikad saznati da će postati otac. Moramo da odemo. Ne smemo se zadržavati ovde. Vreme je da krenemo ispočetka." pričala je bibi u svom stomaku. Izgleda da je želelada mu kaže, ali da mu je rekla ne bi mogla da ode. Samo mi nije jasno zašto odlazi. Vrata su se otvorila i pojavila se starija gospodja sede kose malo savijena. Vidi se da je stara, jedva se kretala.

" Pa, da li si rekla svom dragom za to kopile.?" upitala je starija žena pomalo ljutito.

" Nisam " primetila sam da je Klarisa bila tužna.