ᴇxᴏ ᴄʜᴀɴɢᴇs ᴍʏ ʟɪғᴇ ~ ᴄʀᴏ

9.

Probudila sam se na Sehunovom ramenu.

Pogledala sam ga, ali je on iznenada otvorio oči, prepala sam se.

"Dobro jutro" rekao je nasmješivši se.
"Prepao si me" ozbiljno sam odgovorila. Lupila sam ga u prsa.
Samo se nasmijano pogledao.

Shvativši što sam napravila, zacrvenila sam se i digla iz kreveta.

"Gdje ideš?" pitao me Sehun rastežući se.
"Idem vidjeti dali se tata probudio " rekla sam izlazeći iz sobe.

Prolazila sam pored tatine sobe i vidjela da nije u krevetu. Otišla sam do njegove radne sobe. No nisam otvorila vrata.

Čula sam da razgovara s nekim i činilo se ozbiljnim. Pa sam prisluškivala.

"Da Mirela je došla ali imamo problema došao je neki Sehun. Naš plan da vratimo natrag Mirelu nije uspio." rekao je ljutito tata.

"MOLIM!!" šapnula sam.

"Nemoj se ti meni pravdat da nisi znala, rekla si da će doći sama. Lorena molim te, šta ćeš joj sad reć. Sad zbog tog tipa Mirela će otići natrag u Koreju. Ja samo želim svoju kćer uza sebe."

Osjećala sam suze na obrazu
"LORENA MOLIM!!??"

"Dobro smirit ću se ali ti češ joj reć jer ona misli da je sutra sprovod i probaj joj rec što manje bolnije.

Vratila sam se u sobu plačući.

Sehun pov

Začuo sam korake i vidio Mirelu kako je dotrčala uplakana.

" Što je bilo Mirela, zašto plačeš?"upitao sam je zabrinuto. Stisnuto sam je u zagrljaj.

"Sehun nema sprovoda."
"Kako to misliš nema sprovoda" pitao sam je zbunjeno 😳.
"Lorena je živa, lagali su mi samo da bi se vratila u Hrvatsku."rekla je počevši glasnije plakati.
"Molimmm?😱" bio sam tako šokiran da nisam znao što da napravim.

Ja pov

"Lorena je živa, šta, molim.
Nema sprovoda. Samo su željeli da se vratim u Hrvatsku. Zašto me nisu samo pitali. " razmišljala sam dok sam bila stisnuta u Sehunovom zagrljaju.

Imala sam sto pitanja, a ni jedan odgovor.

Tata je ušao u sobu i vidio mene uplakanu u Sehunovom zagrljaju.

" Što je bilo. " upita tata.
Sabrala sam se.
" Tata smijem razgovarati s tobom nasamo." rekla da gledajući u Sehuna.

Izašli smo iz sobe i otišli do tatinog ureda.

"Reci što te muči."
"Reci mi sve znam da Lorena nije poginula u prometnoj nesreći." prekrižila sam ruke.
"Kako znaš?" zurio je u mene.
"Čula sam te ujutro kad si razgovarao s Lorenom."
"Tata reci mi što se dešava." sjela sam na stolicu pored radnog stola.
"Dobro, znaš kako se ja i mama nismo slagali, znaš da kada si ona nešto zacrta teško ju je ogovoriti. Tako si je zacrtala da te pošalje u Koreju čemu sam se ja protivio." zastao je s pričanjem.

"I"

"Kad sam čuo da si otišla u Koreju. Bio sam tako ljut da sam odmah nazvao Lorenu i dogovorili smo se za ovaj plan kako bi te vratili natrag."

"Zašto me nisi jednostavno pitao."
Rekla sam

"Zato što je Lorena rekla da se dopisivala s tobom kada si došla u Koreju i da si rekla da nikad nećeš otić."

"Stvarno mi je žao" rekao je tata
Vidjelo mu se na faci da mu je žao.

"Znaš tata više nisam mala beba." nasmijala sam se otišla tati u zagrljaj.

Sve je ispalo dobro na početku sam bila ljuta ko ris.

No još veće olakšanje je bilo to što je Lorena živa i da se nisam vratila u Hrvatsku nikad nebi vidjela tatu.

Izašla sam iz ureda i stala ispred vrata.

Danas me cijeli dan mučilo pitanje:Dali bi ostala u Koreji?

O bože imam osjećaj ko da mi nejde bas s ovom pričom. Pišite što mislite jer mi stavrno treba vaše mišljenje.
Hvala na čitanju \(^o^)/