The hybrid werewolf girl

8 deo

Ubrzo smo stigli u zamak, sisla sam sa motora i pocela da trcim ka zamku.

~Zoel: Hej? Cemu zurba?
Ja: Gde je kraljica???
~Zoel: U biblioteci. Zasto?
Ja: Imate uljeze u kraljevstvu!!
~Zoel: To je ne moguce!
Ja: Procitala sam poglavlja o gargojilima, medju njima su i djavolji gargojili i....
Prekinula me je.
~Zoel: Da postoje i oni, ali oni se razlikuju po krilima.
Ja: Mogu preuzeti i vas oblik!!! Mogu se razlikovati po boji kose!!!
~Zoel: O ne to znaci da je kraljica u nevolji.
Ja: To pokusavam sve vreme da ti kazem.

Uletele smo u zamak i sve gargojile pozvale. Svi smo krenuli ka biblioteci. Pokusala sam da otvorim vrata, ali uzalud, zakljucana su. Milos ih je razvalio. Cim smo usli videli smo kraljicu onesvescenu. Dok je drugi gargojl krenuo da je probode, ja sam se zaletela i skocila pred nju. Probo mi je stomak. Iskasljala sam krv, i podigla glavu. Nasmejala sam mu se i uzela svoj noz/trozubac i probola ga, nestao je. Okrenula sam se ka Milosu. Koji me je gledao sa ocima punih suza, svi su potrcali ka meni i kraljici.

Milos: A.... A..... Nj..... A!!!
Jedva je izgovorio moje ime.

Cim sam pogledala kraljicu, pocela sam da padam. Milos me je uhvatio i zagrlio.

Milos: A... Anja.... R... Reci nesto... Mo...molim te!!!!!

Kroz suze je pricao. Nekako sam smogla snage da podignem ruku, i da ga pomilujem po obrazu.

Ja: N... Nemoj... Plakati...
Iskasljala sam jos krvi.
Ja: Znas. Ovo ce proci.

Lazno sam se osmehnula. A zatim zatvorila oci.

~Milos pov~

Ja: Ne! Anja, otvori oci molim te! Nemoj da me ostavljas.

Krenuli su neki gargojli ka nama. I uzeli Anju. Nije mi bilo sve jedno, zeleo sam da se ubijem. Kako sam mogao ovako nesto da dozvolim. Poceo sam da placem, i to po prvi put zbog neke devojke. Otisla je zauvek, nikada je vise necu videti, andjeo moj.

~Moj pov~

Ne znam gde se nalazim, sve oko mene je crno. Vidom istog onog belog vuka, krenula sam kanjemu. Stajao je ukpan u mestu. Prisla sam mu, primetila sam kako mu je suza skliznula. Nije mi jasno, zasto place? Ni minut nije prosao od kad se pojavio i crni vuk. Spustio je glavu nije mogao da me gleda. Zasto? Sta se desava?

Xx: Anja.

Okrenula sam se i videla sam Adama.

Ja: Adame sta se desava? Gde sam?
~Adam: Ti si na granici zivota i smrti.
Ja: Zar nisi onda i ti?
~Adam: Ja ne mogu umreti. Bar ne moja dusa.
Ja: To znaci da mozes da se vratis na zemlju?
~Adam: Da. Ali pred tobom je mali izazov.
Ja: Kakav?
~Adam: Vidis onu vagu?
Ja: Da?
~Adam: Moras odrediti sta je teze.
Ja: Pa to je lako.
~Adam: I nije bas, moras dobro da razmislis, ako uzmes pogresan predmet umires.
Ja: Uf... Ajde da probam.

Stala sam ispred vage. A pored mene su sela ona dva vuka, a Adam je postavio kamen i pero. Ramnoteza im je bila ujednacena. Gledala sam neko vreme, krenula sam da uzmem kamen, jer je ocigledno tezi od pera, ali sam se zaustavila, i malo bolje razmislila. Pero predstavlja, dusu, hrabrost, srecu, ljubav, dobrotu, odanost i pozrtvovanost. Dok kamen predstavlja hladnocu, tugu, prazninu, bes, bezvoljnost prema zivotu i mrznju. Sklonila sam ruku sa kamena i uzela pero. Oko mene je sve pocelo da svetli, vukovi su zavijali a Adam se smejao. Pojavio se kao neki portal, prosla sam kroz njega.

Polako otvaram oci ne znam gde se nalazim, sve je pusto oko mene krenula sam da ustanem. Osetila sam jak bol, ali me nije bilo briga, ustala sam i pokusala da hodam, nakon dva koraka sam pala. Moj cilj je samo da stignem do vrata. Kada sam malo bolje pogledala, videla sam da nosim crnu haljinu kao i baletanke. Tek sad mi nije nista jasno, pogledala sam oko sebe pa ovo je ona napustena crkva. O ne oni su sigurno mislili da sam mrtva. Uspela sam da se ispravim, vise nisam osecala bol. Uhvatila sam kvaku, ali nikog nije bilo napolju, sve oko mene je pusto. Hodala sam po groblju sve je tako jezivo izgledalo. Izasla sam iz groblja, krenula sam ka zamku gargojla. Primetila sam da je stajao neki motor, sa kljucevima ali nikog nije bilo. Cekala sam oko 2 sata, ali niko se ne pojavljuje. Sela sam na njega i upalila ga isla sam ka zamku. Nije mi trebalo dugo, nakon nekih petnaestak minuta sam stigla sisla sam sa motora. Primetila sam dobro poznato lice, to je Zoela.

Ja: Zoelaaa!!!

Okrenula se ka meni sa nevericom u ocima, potrcala je ka meni i zagrlila me.

~Zoel: Ziva si! Ali to nije moguce!
Ja: Kako to mislis?
~Zoel: Tvoje srce... je bilo stalo, bila si mrtva. Mesec dana je proslo od tvoje smrti.
Ja: Sta???

Stavila je ruku na moje grudi, da bi osetila puls.

~Zoel: Ne moguce. Tvoje srce.
Ja: Sta moje srce?
~Zoel: Tvoje srce radi.
Ja: Da....?
~Zoel: Ovo je cudo! Moramo kod kraljice!
Ja: Ok?

Vodila me je kroz razne hodnike, a ostali gargojli su me gledali izbezumljeno.

Sta je njima?

Uletele smo u kraljicinu odaju.

Zoel: Vase visosti. Anja je ziva!
~Gargona: To je ne moguce ona je mrtva.
Zoel: Okrenite se onda.

Kad se okrenula ka meni, izbecila se.

~Gargona: K... Kako je to moguce?
Zoel: Ne znam. Cak i njeno srce rad kako treba.

Kraljica mi je prisla i poklonila mi se. Nije mi bilo jasno zasto.

~Gargona: Spasila si mi zivot. Hvala ti! Ako ti ikad bude trebala pomoc izgovori moje ime.
Ja: Moja duznost je da vam branim zivot. I hvala vama.

Nasmejala se, zatim mi je dala moje trozubce/nozeve i surikene. Takodje mi je dala neku tijaru?

Ja: Ne mogu da je uzmem!
~Gargona: Ova tijara je moj poklon u znak zahvalnosti.

Kleknula sam, a ona mi je stavila tijaru na glavu.

Ja: Hvala vam.

Nasmesila mi se. Krenula sam ka vratima, poklonila sam se u znak pozdrava, a zatim izasla. Zoel me je otpratila do motora.

~Zoel: Cuvaj se.
Ja: Ne brini.

Nasmesila sam joj se. A zatim sam skinula tijaru i stavila kacigu. Upalila sam motor i stigla kuci. Ostavila sam "svoj motor" ispred garaze. Stala sam ispred vrata i duboko udahnula. Usla sam unutra i videla sam kako Nikolas i Marko sede na trosedu i gledaju tv.

Ja: C... Cao.

Cim su mi culi glas, pogledali su u mene, a zatim su se medjusobno pogledali. Zaleteli su se na mene i srusili me.

~Nikilas: Mislio sam da si mrtva.
Ja: Izgleda da si pogresno mislio.
-Marko: Nedostajala si nam sis.

Poceli su da placu od srece.

Ja: Gde je Milos?
~Nikolas: Zakljucao se u sobu nakon tvoje smrti, i nije izlazio mesec dana nije ni jeo. Mnogo se potresao zbog tebe.
Ja: Au...

Poljubila sam Nikolasa i Marka u obraz zatim sam se popela na sprat. Tiho sam otvorila vrata od Miloseve sobe. Sve je bilo mracno kroz roletne je prodiralo veoma malo svetla, Milos je sedeo na krevetu i drzao se za glavu. Zatvorila sam malo glasnije vrata i upalila sam svetlo. Okrenuo se prema meni sa namerom da kaze nesto, ali kad me je video protrljao je oci i ustao sa kreveta.

~Milos: A... Anja... Je si li to, zaista ti?

Nasmesila sam se, sa ocima punih suza, zaletela sam se na njega i oborila ga na krevet. Jako sam ga zagrlila, kao i on mene. Konacno ponovo sam osetila taj topli zagrljaj i miris cimeta. Uvek je imao neke cudne parfeme koji su mene omamljivali.

~Milos: Mislo sam da si mrtva.
Ja: Bila sam na granici smrti. Videla sam Adama.

Jos jace me je zagrlio. Nasmesila sam se na to. Udaljila sam se od njega i gledala sam njegove braon oci. Bile su crvene zbog plakanja. Priblizila sam mu se i poljubila ga i on mi je uzvratio. Taj poljibac je bio strastven i pun ljubavi. Ljubili smo se nekih pola sata. Zatim sam otisla da se isrusiram, nakon tusiranja sam se vratila kod Milosa. I zaspala u njegovom zagrljaju.