Plamen života ( Plamen Ljubavi II)

9. Aleksandar

Dvanaest dana se ubijam od posla i radim više nego što bi trebao samo da bi malo skrenuo svoje misli s nje. Ne ide mi nikako. U minuti sto puta vidim njene oči i prelijep blistav osmjeh. Vidim je u svemu i na sve načine, ali najgore od svega je to što me i dalje drži na distanci i koja baš njoj paše i nemam još uvik potvrdan odgovor. Rekla je da će mi reći kad se vratim i ja više ne mogu da čekam. Mučila me dovoljno i nedostaje mi još više. Sad idem po svoje. Pristaće, znam da hoće.

Još se nije desilo da prođe dan, a da je ne nazovem i pošaljem ni sam ne znam koliko poruka. To su uglavnom gluposti tipa kako si i šta ima novo , samo po nekad se desi da mi napiše kako je išla negdje. Najčešće je na predavanjima ili u stanu s mamom. Djeluje mi previše nestvarno i previše povučeno za gradsku djevojku. Zbog toga je želim još više i njeno "ne" bi u ovom slučaju bilo kobno za mene. Tako želim da mi se približi i nenormalno mi nedostaje. Zapravo, kao niko i nikad do sad. Na kraju dana samo želim da joj čujem glas a ako zna šta bi dao da je vidim. Zato kao ludak gledam njene slike.

Usne me svrbe od želje da dotaknem njene, a tijelo treba da osjeti njenu blizinu. Kako mogu da mislim i da želim onu koja nikako i nije bila moja? Nekoliko poljubaca koje smo razmjenili i nježnih dodira u meni je napravilo deset puta veće emocije nego bilo šta drugo. Zaljubljenost u nju je svakim danom sve snažnija i potreba za njom postaje neizdrživa. Kao magnet me vuče prema sebi. Drži me i obuzima skroz, kao opijat. Samo mi treba još, treba mi više.

-Aleksandar, znaš da je sledeće sedmice ovdje praznik i imamo nekoliko ljudi koji dugo nisu išli kući. Traže dopust- mislim da ovo nije moglo ispasti bolje.

-Zapravo, mislim da bi od sutra mogli uzeti manji odmor. Cijelu sedmicu i idemo svi. Ne kasnimo ni sa jednim projektom i možemo da do novogodišnjih praznika sve završimo- kažem Đoletu i obrišem prljavštinu koja mi se nakupila na radnom odijelu.

-Mislim da ti imaš mnogo veće interese u tom svemu nego što izgleda. Riječ je o maloj lutki zar ne- podigao sam pogled prema njemu i nekoliko trenutaka samo razmišljao šta da mu kažem.

-Baš tako. Riječ je o njoj- kažem mu i sav se ispunim nekim osjećajem blaženstva kad pomislim na nju. Svuda je u meni, a pored toga ne mogu opisati koliko želim samo da je vidim.

-Ja sam mislio da je to samo prolazna faza. Gotov si naskroz- podbadao me moj prijatelj i samo sam se nasmješio. I neka sam gotov, zbog nje sam spreman na to.

Završili smo s poslom i prikupili sav alat na gradilištu. Pozvao sam svih dvadeset momaka koji su radili za mene i obavjestio ih o putu kući. Jeste da sam uz put morao da stanem kod bankomata i podignem nešto novca da im isplatim jedan dio, a već sutra ujutru ću nazvati knjigovođu da im prebaci ostatak novca na račune. Jedva čekam da osvane jutro i da krenem tamo gdje me srce vodi.

Probudio sam se poprilično rano i za divno čudo nisam uopšte bio toliko umoran. Vani je bilo lijepo vrijeme i tačno u šest ujutru sam napustio stan. Znam, da sam imao obaveze, ali krenuo sam da bi mogao da stignem do dva popodne, ako budem imao sreće na granici. Nisam joj javio da dolazim, ali sam joj ipak poslao poruku. Nije prošao niti jedan dan a da joj se nisam javio. Potreba da je čujem samo na kratko je stalno prisutna i čini mi se da je imamo oboje. Mislim da bi poludeo da je ne čujem jednom na dan bar, vikendom i češće.

Volim to vrijeme koje provedem u kuckanju poruka s njom i razgovorima koji se po nekad znaju oduljiti na sate. Iako nisam bio pored nje upoznavao sam je, počeo da shvatam navike i načine na koji govori kako se kad osjeća. Često nakon tih razgovora me uhvati osjećaj praznine i sve što želim je samo da je dodirnem i osjetim, uvjerim se da sve ovo nije san iz kog ću se probuditi.

Danas mi baš ne ide sve po planu, shvatio sam da neću stići da je pokupim ispred fakulteta. Zaglavio sam na granici i nemam pojma kad će se ova gužva raščistiti. Nestrpljenje je postajalo nepodnošljivo i počeo sam da prstima prolazim kroz kosu i povlačim je jako. Meni se žurilo, a sve ostalo je bilo protiv toga. Zadržao sam se tri sata u toj prokletoj gužvi. Kad sam napokon krenuo vozio sam kao manijak i iz Gradiške u Banja Luku stigao brže nego ikad u životu. Nikome nisam rekao da dolazim. Prvo mi treba moj odgovor, potom ostali dolaze na red. A sedam dana je dovoljno vremena da se vidim sa svima, ako stignem.