Plamen života ( Plamen Ljubavi II)

16. Viktorija

Da  li sam ja dobila baš sve što bi jedna djevojka sa dvadeset godina mogla da poželi? Da li živim svoju bajku pored nekog u koga sam zaljubljena svim svojim bićem? Da li se snovi ostvaruju baš svima, ako ne u potpunosti bar djelimično ili sam samo ja bila te sreće? Možda moja pitanja i nemaju odgovor, ali ovo je trenutak za koji vrijedi živjeti.

Voljela bi da su svi baš ovako srećni kao ja sada i kad bi svima neko bio u životu nešto, kao što je Aleksandar meni. A on meni znači sve. Pored ovog da dobijem još dva života, u svakom od njih bi poželjela njega ili bar nekog kao on. Ne vjerujem da bi imala dva puta sreću da nađem baš ovakvog muškarca. Bila to sudbina ili ne, nekako sebe ne mogu zamisliti bez njega.

Nakon poljubca u ponoć, Aco se ponašao sasvim pristojno a znala sam u kakvom je raspoloženju. Želeo me je i dokaz njegove želje je bio popilično jasan. Na isti način sam i ja njega željela, ali nisam znala kako da sakrijem to. Poklanjao mi je svu pažnju iako su ga startovale dvije druge djevojke dok sam bila u toaletu. Žao mi je što sam to propustila, bilo bi zanimljivo gledati ga kako se bori s pijanim djevojkama, neželjenom pažnjom i svim ostalim što ide uz to.

Nježan dodir njegovih ruku na mom ogoljenom ramenu me cijelo veče podsjećao i držao prisebnu. Opijena sam i bez alkohola, a nisam ni popila mnogo.

Društvo nam se opustilo i priznajem da sam i sama po malo umorna. Vrijeme je da se pozdravimo sa svima i odemo odavde. Treba mi bar malo našeg vremena koje želim provesti nasamo sa njim.

Naslonim glavu na njegovo rame i on se trgne, pa me privuče bliže.

-Želiš li da krenemo- šapne mi na uho i žmarci mi pohataju sav krvotok i u ušima mi zašumi. Onako bez glasa samo mu kimnem glavom i on se nježno nasmješi.

Nisam nikad ni pomislila da mi nečiji osmjeh mopže tako ozariti dušu i zagrejati tijelo, ali njegov je mogao. Bez po muke, od mene je mogao da uradi šta poželi. Previše sam se predala svemu i ne mogu kontrolisati emocije kad je on u pitanju. Sve se događa samo od sebe i sve je nekako snažno. To što imamo ne želi biti kontrolisano i ne može da se smanji samo postaje jače i veće. Po malo je zastrašujuće, ali on je tu i ja se ne plašim. Ničeg. Sve dok imam njega sve ostalo je manje važno.

-Želim. Mislim da se ni oni neće osjećati loše zbog toga- pokažem na naše prijatelje koji su u svom svijetu, ali znam da još uvijek mogu da se bezbedno vrate kući. Đole se muva oko Bilje, Sandra je našla sebi društvo, Bojan i ona plešu i ne obraćaju pažnju na ljude oko sebe.

-Želiš li se pozdraviti sa njima- rukom klizne niz moju i obuhvati mi struk. Nisam sigurna da i da im remetim zabavu.

-Poslaću im poruku- on uzme moj kaput i pomogne mi da ga obučem, a potom navuče svoju jaknu. Polako i bez žurbe mi je zakopčao sve dugmiće. Briga i pažnja kojom me svako malo zasipa tjeraju me da drhtim. Kojim čudom mi je ušetao u život? Ne smijem ni da pomislim šta bi se desilo kad bi mi okrenuo leđa i odlučio da nestane kako je u njega i ušao. Hladnoća me obavila i odjednom sam ostala ukočena. Ni sama pomisao na to mi se ne dopada. I koji vrag mi je ta misao ušla u glavu kad ne treba?

-Zar ti je toliko hladno? Drhtiš. Samo da otključam i brzo će se zagrijati. Ne bi voleo da se prehladiš- ne pada mi na pamet da mu kažem iz kog razloga se tresem, iako nisam ni znala da to radim dok mi nije skrenuo pažnju na to.

-Dobro sam. Imali smo po prilično burno veče- sjela sam u auto i samo par trenutaka kasnije on je već upalio motor i uključio grijanje.

-Vodim te kući i sutra ćemo da spavamo cijeli dan- rado bi se složila sa njim, ali mislim da se moje tijelo neće složiti tako lako s njim. Trebam ga i to što j prije moguće.