Plamen života ( Plamen Ljubavi II)

Epilog II

- Lijepo ih je vidjeti ovako srećne, zar ne- kažem Ognjenu nakon što su Viki I Aco ušli nazad u salu ostavivši nas dvoje same.

-Jeste. I mi smo nekad bili baš kao što su on sad. Imali smo snove i nade za našu budućnost. Sad kad pogledam unazad vidim koliko godina samo preživljavam- zastanem na sekund pa se okrenem prema njemu.

-Kaješ se za svaki svoj postupak zar ne? Kaješ se za život koji vodiš. Voliš, a ne znaš zašto. Isto tako živiš, a ne znaš zbog čega- stavi ruke u džepove i znam šta radi.

Obuzdava potrebu da me dotakne i ušutka. 

-Kajem se samo za jednu stvar. Nikad nisam trebao da te pustim da odeš od mene. Aleksandar je bio hrabriji i odlučniji. Učio je na mojim greškama i sad kad ga vidim pitam se zašto i ja to nisam uradio onda- znam da je popio koju čašu više, ne bi voljela da napravi bilo kakav skandal ili da izazovem svađu.

-Najbolje će da bude da uđemo unutra i da se pridružimo ostalima. Marija nas posmatra i ne želim probleme, bar ne danas- krenem i on me uhvati za lakat i zaustavi.

-Voliš li me, srno- Gleda me kao da osim nas na ovom svijetu ne postoji niko drugi.

Volim li ga? Koje pitanje. Nikad nisam prestala da ga volim.

Bez obzira na sve nikad ga nisam pustila iz sebe, nikad nisam ni pomislila da ga zaboravim i nikad ga nisam prežalila. Ali čemu sve to sad?

-Šta ti misliš Ognjene? Da li te volim- tiše dodajem jer bi bilo ko mogao da nas čuje.

Gleda me u oči.

-Ja još uvijek živim u tebi. Ni sekunde nisam pomislio da je drugačije. I dalje si moja, i dalje si to ti, i dalje sam tvoj... Naravno da me voliš- izdahnem i jedva primjetno kimnem glavom. Potom se okrenem i uđem u salu tražeći Maju.

Sjela sam na svoje mjesto i smo minut kasnije moja prijateljica sjede do mene.

-Jesi li dobro- pita me brižno sipajući mi vino u čašu.

-Ne znam, Majo. Valjda jesam- Kažem joj i otpijem gutljaj vina.

-Vidjela sam vas- kaže mi.

-Nemoj sad o tome. Važi- podignem pogled s Maje i pogledam u Nemanju.

-Šta vas dvije šurujete?- sjede do nas, a nakon toga za stolom su se okupili i ostali.

Posmatrala sam svoje društvo iz mladosti i njihove životne partnere i u jednom momentu sam se osjetila toliko stranom i samoj sebi. Nemanja i Maja, Aleksandar i Stefan, Igor sa Milenom,Boris sa Irenom, a ja sama.

Ja ne pripadam nikome, moja polovica duše je negdje drugo.

-Lijepo nas je vidjeti kao u dobra stara vremena- Nemanja kaže.

-Jeste boga mi. Skoro da je sve isto- Igor nastavlja, a u meni se pojavi kamen težak kao olovo.Ne da mi da udahnem.

-Nadam se da ima mjesta i za mene među starom ekipom- Čujem ga iza svojih leđa.

I prijatelji su nam ostali zajednični, životi su nam se opet prepleli samo mi smo daleki i nedostižni.

-Znaš da ima, naravno. Anđela je najrazumnija žena koju znam, a uz to ona ti je prija pobogu- nasmijemo se svi na Nemanjinu šalu.

-Čekam da i ti dobiješ priju, pa da i ja tebe malo zajebavam- Stefan bocka Nemanju.

-Čekaj druškane još malo. Mislim da ćeš postati prika sa Ognjenom, jer Mišo je u akciji i Sandra je već pokošena- smješkali su se, a ja sam samo bila svjesna njegovog prisustva pored mene.

-Šta to ima u Kneževićima kad tako pokosiše Mihajloviće- Stefan pita.

-Sudbina je to- Ognjen odgovara i spusti ruku na moje golo rame.

 Umrijet ću bude li me više dotakeo.

-Pa mladenci su otplesali prvi ples, hajde ženče da ja i ti vidimo znam li još da koračam- Nemanja uzima Maju za ruku i povede je prema grupici ljudi koji su se njihali uz muziku.

-Idemo i mi, malena- Stefan odvede Aleksandru, a Ognjen skloni ruku s mene i ode od nas.

-Anđela, šta se dešava- Boris me zabrinuto pita.

-Ništa, Boki. Samo mi je dan težak i emotivno sam razorena. Sve je u redu idite i vi biću ja dobro- kažem im i slažem.

Treba mi samoća da bi bila dobro, da isplačem suze koje toliko dugo potiskujem.

Čim su oni otišli da plešu ja sam uzela svoju torbicu i uputila se prema izlazu.

-Anđela stani- vjerujem da ne postoji niko ko nije čuo da me doziva. Ukočila sam se.

-Šta sad želiš- pitam ga a glas mi podrhtava.

-Pleši sa mnom. Pleši sa mnom- Ponovi svoj zahtjev kad mi je prišao tako blizu i uze moju ruku, a ja nemam sange da se oduprem.

******************************

Pogled isu bili zalijepljeni za njih dvoje dok ju je on vodio prema ostalim parovima dajući muzici znak za pjesmu. Sve je utihnulo oko njih i on joj se nasmješi onako kako je to samo njoj radio. S puno ljubavi i obožavanja.

-Hvala ti. Ovoliko mi možemo uzeti za sebe- Obuhvati me svojim rukama i nekoliko uzdaha se otelo ljudima oko njih.

Bilo je to nešto što se ne viđa svaki dan. Nešto što postoji ko zna koliko. Postoji i ne može da se izbriše. Ne može to ni vrijeme ni ljudi da ugase.

Ne mogu da smanje vatru onog što oni nose u sebi niti da ubiju ono što je najčišće i najljepše na svijetu.

-Volim te Anđela- šapnuo je i pjesma je krenula.

Zapisano je u vremenu.

kakva je to ljubav bila,

kamo sreće za nas dvoje,

kad bi se nekom ponovila...

Zapisano je u vremenu

da smo mnogo jaki bili.

A gde bi nam bio kraj

još da smo se za ljubav borili...

Imam još jedan mali dio za vas koji ćete da dobijete malo kasnije.

Uživajte