Plamen života ( Plamen Ljubavi II)

23.Aleksandar

HVALA SVIMA NA ČESTITKAMA I UŽIVAJTE UZ OBEĆANO POGLAVLJE S MALIM KAŠNJENJEM

Da, osjetim je.... Osjetim tu nit koja nas čvrsto spaja i svakim mojim uzdahom, ali i njenim samo jače zategne obe duše, ali ne prekida se. Boli, ali ovo sad tu bol polako smanjuje, zamjenjuje je uzbuđenje pomješano sa čistom pobjedom, ali ne i predajom.

Predaja je sledeći korak, mora da bude korak naprijed, a vidim da će biti teži nego li sam mislio. Još jedan korak i jedan uzdah, dotakeću je. Ali samo mrvica nečeg me u tome sprečava, a ona me kao svjetlost leptira vuče sebi.

Ljubav ne bi trebala postojati da bi ovoliko boljela. Nisam siguran ni da li je zdravo voljeti nekog ovoliko. Bilo ili ne, meni je prirodno da joj pripadam sav. Ne mogu ni da se zamislim kako sebe dajem nekoj koja nije ona. Nikad to ne bi mogao da uradim, kako god to zvučalo.

Volim je cijelim bićem, ne samo srcem, ne samo dušom, nego svakim atomom mog tijela. Svaki uzdah je njen, svaki otkucaj srca, svaki komadić duše, svaka kap krvi, svaka moja misao prestavlja nju. Prestavlja nas. Sve dok ona reaguje na mene ja sam se spreman boriti za to.

Stojim pored nje i ne dodrujem je, samo je gledam. Tako mi je blizu da cijelim tijelom drhtim,a tako daleko da me kida iznutra. Mogu da osjetim koliko me zapravo drži na distanci, namjerno ili ne između nas ima nešto poput kamena i mogu da se spotaknem nastavim li dalje. Ali ja želim dalje.

Nije mi važno koliko ću puta pasti sve dok me njena ljubav diže, a znam da je ima. Zna i ona zato i stavlja prokleti zid među nas. A neke stvari moramo istjerati na čistac.

-Ozbiljno te pšitam. šta radiš u mom stanu- ponovi ona malo oštrijim glasom nego prošli put.

-Već sam ti rekao. Ne moram ti ponavljkati- kažem joj.

-Zašto si došao? Ovdje nemaš šta da tražiš- zatvorila je oči, a glas joj je drhtao. Zašto mi laže? Bar sa mnom nema potrebe da se pretvara. Boli je, baš kao i mene.

-Došao sam po tebe. Želim drugu šansu za nas. Znam da je želiš i ti. Viki... Lane... Hajde da razgovaramo o tome- uhvatio sam je za ruku, ali ona se izmakla. Bacila je torbu na sto i sjela na dvosjed.

Bila je rastrzana, bez potrebe rastrzana.

-Aco, dosta ce toga promjenilo u ove zadnje tri godine. Otjerala sam te. Nisam znala kako se nositi sa tim što nas je zadesilo, ali do sad se ništa nije promjenilo. Samo smo mi postali tri godine stariji. Tvoja majka je tu, moja takođe, tvoj otac.... Sve je isto- dlanovima je sakrila lice.

Znam da misli kako se iz ovog svega nećemo izvući  nisam rekao da će biti lako, ali sam odlučan da je dobijem nazad bez obzira na žrtvu koju moram da napravim da do toga dođe.

Moja majka će morati da prihvati moje odluke ovaj put, htjela ona to ili ne. Ovo je moj život, a ona neka brine za svoj. Bar je sa tatom izgladila stvari, koliko toliko.

-Viki, znam, ali mi smo priča za sebe, oni su za sebe. Ne možemo mi svoje živote dati za njih. Želim da sam srećan a moja srećaje uz tebe- priđem joj i sjednem pored nje. Ne dodirujem je, ali želim to.

-Jesmo priča za sebe, ali smo ukorenjeni u njihove živote. Previše toga je na kocki na svakoj strani. Puno rizikujemo, a ja nemam pojma da li to mogu-prekrijem njenu ruku svojom.

Eksplozija koja je prošla kroz mene omamila me, a to što nije izmakla mom dodiru me podiglo u oblake. Lebdeo sam. Nisam pogriješio što sam se vratio jer smo mi jedan život u da tijela.

-Vrijedni smo toga- kažem joj nešto tiše i mali smješak zaigra na njenom licu.

-Zar se ne bojiš da ću pobjeći kad zagusti ili se jednostavno isključiti- pogledam je. Nije da se bojim, toga se užasavam, zato sam odlučan da je zadržim po svaku cijenu.