Plamen života ( Plamen Ljubavi II)

Epilog I

Godinu dana kasnije

-Izgledaš kao princeza iz bajke. Pogledaj se- dok je slavlje uveliko trajalo to je rečenica koju sam svako malo čula od nekih uzvanica.

Ovaj dan mi je najljepši u životu. Danas sam se pred Bogom izrekla svoje zavjete i zaklela se na vječnu ljubav čovjeku koga volim, koga obožavam i za koga dišem.

Okruženi smo našim prijateljima, poznanicima, rodbinom , roditeljima i kumovima. Slavimo ljubav i slavimo sve ono što ona prestavlja. Slavimo našu pobjedu i uživamo u svakom trenutku nje. Tako je lijepo i tako je magično.

-Pa ženice moja draga, ima li šanse da te ukradem samo na nekoliko minuta- Aleksandar me obgrli oko leđa dok stojim pored Bilje i pričamo o plesu koji treba da počne svakog trenutka.

-Naravno. Idemo u prostoriju za mladence, a Bilja će nas pokriti desetak minuta.- Namignem svojoj drugarici i izađem s Acom iz velike svadbene sale.

Aco me vuče za sobom bukvalno i u malo da se sapletem i padnem.

-Stani zaboga ne mogu da trčim u ovolikim štiklama-okrene se i ponese me.

-Što odmah nisi rekla? Mogao sam te ponijeti- nasmijem se njegovom zaigranom ponašanju, ali ne govorim ništa.

I kako bi.

Nismo bili zajedno tri sedmice. Ja sam ranije došla kući da bi privela planove za vjenčanje kraju, a on je ostao u Beču da radi. Posle našeg prvog vjenčanja to je bilo prvi put da smo razdvojeni i bilo je neobično, teško i ne ponovilo se više.

Zalupi vrata za nama i spusti me na noge. Popravim vjenčanicu i on me čvrsto zagrli.

-Nedostajala si mi- udahnem njegov miris pazeći da tragovi moje šminke ne ostanu na bijeloj košulji.

-I ti si meni- kažem mu i pustim tišinu da govori umjesto nas.

Samo se grlimo i upijamo jedno drugo. On je preksinoć doputovao i nismo se vidjeli do juče ujutru jer sam bila na selu kod bake. A ni juče smo nismo imali vremena za nas dvoje, a noć prije vjenčanja ja sam insistirala da provedemo odvojeni.

Izmučila sam nas oboje i nadam se da više neću.

-Nemoj više nikad da moram prespavati bez tebe. Sinoć nisam skoro ni spavao. Trebao sam te, a nije te bilo- znam kako se osjeća, jer sam i sama bila rastrešena.

-Nećemo više da se razdvajamo. Gdje ti, tu i ja- odmakne se od mene pa me pogleda, a ja se ogledam u čokoladnim očima.

-Znaš li da si zaglavila sa mnom za sva vremena, zar ne? Volim te, puno, najviše- miluje mi obraz i šapuće mi. Volim kad je ovakav.

-Volim i ja tebe.A kako bi bilo da mi pokažeš koliko me voliš- počnem mazno da mu šapućem nepristojno ga dodirujući.

-Sad i ovdje- glas mu je dubok i prožet potrebom.

-Da- kažem mu i spustim usne na njegove. Mahnitalo se ljubimo i vidim da će ovo da ode daleko. Ali neko je pokucao na vrata.

-Jebem ti sve- opsova. –Ko je?

Drži me uz sebe i ne miče se kad su se vrata otvorila i ušla Marija. Shvatila sam da želi da sakrije svoje stanje pa sam se nasmješila.

-Trebali bi izrezati tortu.- Gleda u nas dvoje, a meni odjednom postane neugodno.

-Stižemo za par minuta- tek tad shvatim da on na usnama ima moj ruž za usne ali ništa nisam rekla.

-Ovaj... Žao mi je što sam bila onakva kakva sam bila. Nisam imala pravo da bilo šta kažem ili uradim. Volite se i živite srećno- i tad se nasmješi.

Nikad do sad se u mom prisustvu nije nasmješila i shvatila sam da se plaši izgubiti Acinu naklonost.

-Možda bi najbolje bilo da to ostavimo iza sebe. Trebamo gledati naprijed- svakom mojom izgovorenom riječju Aco me sve više približavao sebi i jače grlio.

-Mama, daj nam malo privatnosti- ona odmahne glavom i izađe, bez riječi.

-Popusti stisak, uguši me- kažem mu i on me podiže i zavrti.

-Ne dam te nikom. Voljeću te tako da ću te ugušiti s ljubavlju. Ti si čarobna, a ona nije zaslužila to- spusti me na zemlju.

-Dajmo joj priliku- namignem mu.

-Jedva čekam da ispratim ove goste i da te svučem- nakrivim glavu.

-Idemo da obavimo ono što je ostalo- na brzinu me još jednom poljubi i vratimo se ostalima.

*****************

Isjekli smo tortu, mama je plakala dok me grlila po ko zna koji put ove večeri. Pripremali smo se za ples i ona je napravila nekoliko zajedničkih slika sa nama.

-Možemo li napraviti jednu pravu sliku- Ognjen je stao pored nas smješkajući se i pogledom prelazeći po nama dvoma a na kraju mamu pogleda u oči.

Ni jednom mi nije palo na pamet koliko je mami možda sad teško, ali osmjeh joj ne silazi sa lica.

-Stanite ovdje, molim vas.- Fotograf nas je uputio i napravio nekoliko brzih slika. Vidim Bilju i Đoleta kako nam pokazuju da je vrijeme za našu pjesmu i mi ostavimo roditelje same.

-Jesi li spremna- Aco me pita, a moje misli su na drugom mjestu.

-Šta misliš, kako je njima dvoma- pitam ga a on na trenutak zastade.

-Ne znam i ne bi voleo da ikad saznam. Ja sam se borio da to ne doživimo. Znam i to da je za njih kasno, koliko god se trudili da budu dalji, zapravo im slabo ide. Vidi se to nešto među njima, ali gledaj to s druge strane. Da su postali ja i ti nikad ne bi postojali. Iz njihove ljubavi se rodila naša, oni žive kroz nas. Zato ćemo se boriti da ovo što imamo čuvamo- zastane na podijumu i da znak za pjesmu.

-Možda je sve tako. Ali ne želim da me ikad zaboli ovo u grudima što kuca za tebe- kažem mu.

-I neće. Ja ću da se pobrinem za to- i krenemo da se lagano njišemo uz našu pjesmu.

Da se opet rodim, živio bih isto,

spreman i na sreću ali i na tugu.

Ne bih promjenio ništa, jer ti ne bila ista,

a ja neću, neću ljubav drugu.

Da se opet rodim, unaped bih znala,

s kim se družiš koga svojoj kući vodiš,

Ne bi promenila ništa jer ja ne bi bila ista.

ja te takvog hoću opet da se rodim.

Prvi korak tvoj poklonio bih tebi ,

da te nema svjeta ugedao ne bih.

Prve reči prve pesme ti meni otpevao,

da se opet rodim život bi mi dao.

Da se opet rodim bilo bi mi jasno

kojim putem treba srce da mi krene.

Ne bi lutao po svetu, radio na svoju štetu,

jer bi zano da si rođen ti za mene....

A znam sve dok dišeš ja sam živ,

Sve dok praštam nisi kriv,

Što ne umem ti ćeš znati,

O, znam moje si svetlo, sreće zrak,

kad ja ne mogu budi jak,

kad sve je loše tvoje dobro sam ja...