Plamen života ( Plamen Ljubavi II)

24.Viktorija

Sve dok se ne kažeš da...

Te riječi su kroz moju glavu odzvanjale kao eho i više ih nisam bila svjesna nego što jesam. Nikakvo čudo što je povilenio onako ispred restorana kad je Bojan odlučio da me poljubi. Ne mogu vjerovati da je upravo ovo rekao.

-Neću se udati za tebe. Pobogu. Znaš li ti da si me zapravo oteo, zar ne? Aco- zarežim njegovo ime, a on nevino slegne ramenima. Kao da je uradio najlogičniju stvar na svijetu.

-Nisi se baš mnogo otimala zar ne? Odmah se vraćam- izađe na vrata i ostavi me samu u nepoznatom prostoru zbunjeniju nego ikad u životu. Pokušala sam da udahnem i da se smirim dubokim disanjem, ali drhtala sam.

Doveo me ovdje, u vikend naselje i držaće me dok ne pristanem na njegov nerazuman zahtjev. Tek se vratio, ne može me staviti red svršen čin. Kako da uradim to?

Moram da se javim mami da se ne bi brinula.

Preturim torbicu i nađem svoj telefon u njoj. Mama je na brzom biranju i samo nekoliko sekundi kasnije njen telefon je počeo da zvoni.

-Zdravo, dušo- javila mi se veselog glasa. Čula sam televizor u pozadini, ona je kući.

-Hej mama. Nazvala sam te samo da ti javim da se ne vraćam kući večeras i da ne brineš- tišina s druge strane bila je čudna.

-Viki, ne misliš li da sa Bojanom malo žuriš- ona nema pojma šta se događa. Ko zna kako će ovo da podnese.

-Mama nisam sa Bojanom. Aleksandar me pokupio i doveo u vikend naselje- uzdahnula sam i tad su se ulazna vrata otvorila, a Aco je ušao noseći dvije torbe od kojih je jedna moja.

Šta se dovraga ovdje dešava???

Gledao me je... Skidao me pogledom, gutao očima.

-Zar već? Mislila sam da će sačekati do sutra- šokirana onim što sam upravo shvatila, bijesno sam rukom stisnula telefon.

-Mama, ti podržavaš ovo- Aco je u nekoliko koraka bio ispred mene i odjednom je nestalo mog telefona.

-Anđela, dobro smo. Uranio sam sa izletom i nazvaću te sutra. Sad imam druge planove- mama je nešto rekla i on je prekinuo vezu. Telefon je stavio u svoj džep i slatko mi se nasmješio. Čovjek ne zna šta bi s njim u ovom trenutku, a moje misli su ubilačke.

-Vrati mi telefon. I ti i ona ste pokvareni- kažem mu. Samo je zabavljeno odmahnup glavom.

-Ali te  oboje volimo, samo na različite načine. Raskomoti se dok ja pripremim sobu i krevet za nas- ovo ne može biti stvarno.  Previše pritiska vrši na mene, a ja nisam spremna. Bilja je bila u pravu, nije mi dao vremena, a uzeo mi je i moje.

Sjela sam na kauč i zagledala se u plafon. Nisam nikad bila u ovakvoj situaciji. Jednostavno ne znam šta da radim.

Znam koja je razlika biti s njim i kad sam bez njega.

Ko još doživi da bude zaključan ovako s nekim kao ja? Pobogu ponaša se kao dijete. Nisam razmišljala o braku, jedva da sam se odlučila izaći s nekim. A on se pojavi samo tako zahtjevajući pravo na mene. Zatvorim oči i prepustim se  mislima o njemu i o nama.

Bilo nam je tako dobro dok smo bili zajedno. Bio je sve što sam ikad mogla da zamislim kod muškarca. Lijep iznutra koliko i iz vana, pažljiv, brižan, nježan, voleo me je, voljela sam ga.

On je druga polovica mene, koju sam sama otklonila. Dio mene koji mi nedostaje i to je nešto što se vjerovatno nikad neće promjeniti.

Volim ga i sad. Pripadam mu, ali ne mogu nas odvojiti od svih ostalih koliko god to htjela. U njegovom životu je njegova majka, znači mu kao i meni moja... Ta žena me ne podnosi, umjesto da bude sretna s onim što ima, ruši sve oko sebe. To se ne bi promjenilo da milion puta postanem Acina žena. Taj brak bi bio pakao, a ona sami Sotona u njemu.