Zauvijek tvoja ✔

-37.Poglavlje-

Nisam se mogao suzdržati, privukao sam ju k sebi i prislonio usne na njene. Sladak okus jagode pomiješan s alkoholom postao je dio mene čim mi je uzvratila poljubac. Način na koji se prepustila poljupcu, meni bio je pravo iznenađenje jer sam očekivao svašta samo ne to. Ne žalim se, ali samo sam... u blagom šoku. Odvoji se od mene, pa nasmije.

„Nemoj brzati, Davide." Zaigrano promrmlja, spusti moje ruke s obraza, pa se nasloni na jastuke iza svojih leđa. Jezikom prijeđe preko donje usne dok joj oči istražuju ovu malu prostoru.

„Vidim... nije ti smetalo čim si uzvratila."

Zakoluta očima, osmijeh joj se otme s usana, pa odmahne glavom.

„Mamurna sam, baš mi i nije do borbe."

„Izgovori, izgovori..." Zapjevušim. „I dalje mi smeta tvoje kolutanje očima."

Vidim da se bori da ponovno ne učini isto, pa samo nakrivi glavu.

„Nije me briga. Ti činiš puno stvari koje me živciraju."

Značajno me pogleda, a ja se nasmijem jer je preslatka dok se mršti i trudi biti ozbiljna. Prebacim se na kauč pored nje, pa prislonim prste na njenu bradu da dobijem izravan kontakt s njenim očima.

„A koje to?"

„Napastan si, agresivan, glup, umišljen... da nastavim?"

„Možeš ako hoćeš", nasmijem se.

Ne mogu odoljeti, pa ju ponovno ljubim. Taj dodir mi je toliko nedostajao, želio sam ju osjetiti pored sebe i napokon sam dobio priliku. Ruke obavije oko moga vrata, prisloni me sebi tako da padnem na nju, pa osjetim kako uzdiše.

„Dosta!"

Nacerim se kada me odgurne od sebe.

„Moraš se odlučiti... hoćeš me ljubiti ili gurati dalje od sebe..."

„Biram ovu drugu opciju..." Kaže prelazeći rukom preko usana kao da ih briše.

Što sam drugo mogao očekivati od nje? Ta djevojka je najtvrdoglavije stvorenje na svijetu.

„Naravno. Hajde, ustani i idi jest nešto."

Pogleda me nekako zbunjeno. „Možemo se vratiti nazad u Zagreb?"

Coknem jezikom, ustanem se, pa pružim ruku prema njoj.

„Nekoliko ćemo dana provesti ovdje čisto da se upoznamo. Ne brini, svi znaju gdje smo."

„I dalje sam ljuta iako te sad ne udaram i derem se na tebe." Prihvati moju ruku, pa ustane za mnom i duboko uzdahne.

„Znam." Mirno kažem, pa pustim njenu ruku i krenem prema maloj kuhinji koja je bila nekoliko koraka udaljena od nas.

Teško je bilo skloniti pogled s njenog tijela i oblina koje je ta zlatna haljinica isticala, ali trudio sam se da ne ispadnem površan. Znam da ima problema sa samopouzdanjem, a kakva je ona, sve bi krivo shvatila.

„Jesi mi barem neku odjeću uzeo?" Kao da mi je pročitala misli, pita iza mojih leđa dok joj koraci odzvanjaju.

„Nisam, ali možeš obući moju."

„Znala sam!"
„Reagirao sam u trenutku, što si očekivala? Oprosti što ti nisam i kozmetiku uzeo."

Sjedne za stolić u kuhinji, zakoluta očima, pa prođe rukom kroz kosu.

„Živciraš me ko nitko." Mrmlja gledajući me ravno u oči.

„Također."

***