Hiding Sin|✔

00: Početak kraja

3 godine ranije

Holand Tejlor užurbano je ušla u jednu od poslovnih zgrada Njujorka.

Gužva je bila neverovatna, ali nije kasnila. No ukoliko ne požuri, kasniće. Bež kaput se vijorio za njom, dok se užurbano provlačila kroz gužvu ne bi li liftom stigla do kacelarije 3b, gde se održavao sastanak uglednih psihologa cele zemlje.

Najbolja prijateljica joj je napisala vreme i broj sprata i nadala se da neće zakasniti na najvažniji događaj u svom životu.

Kada je lift oglasio izlazak, sjurila se dole niz hodnik do prostorije na kojoj je pisalo sala za sastanke. Popravila je šiške koje su se razletele na sve strane i poravnala kaput. Kada je proverila da je sve na mestu, pokucala je, a zatim ušla. Međutim ovo nije bio sastanak psihologa.

Ljudi u poslovnim odelima koji su sedeli za prostranim stolom, izgledali kao biznismeni, okrenuli su se ka njoj. Tada je shvatila da je pogrešila i da je upala na tuđ sastanak, dok najverovatnije njena profesorka Lejla ludi zbog njenog kašnjenja.

"Izvinite, pogrešila sam", olako je prešla preko lica poslovnih ljudi, zaustavivši se na kratko na čoveku koji je sedeo na čelu. Pretpostavljala je da je on šef čiji je sastanak prekinula. On je klimnuo, nakon čega je ona pogubljeno zatvorila vrata i uzdahnula.

"Ovo definitvno nije moj dan", rekla je na glas, spuštajući poslovnu torbu na obližnji stakleni sto. Uhvatila se za glavu, razmišljajući da pozove ponovo Lejlu, kada je iz iste prostorije izašao isti čovek koji je sedeo na čelu sastanka. Pogledao je u nju, na trenutak razmišljajući šta joj treba. Sastanak se završio, nije imao drugih obaveza pa je odlučio da pomogne dami u nevolji. Dame u nevoljama bile su gotovo njegov hobi.

Naravno, nije imao drugih obaveza sem da ode na njegovo sopstveno venčanje.

"Izvolite", Sin je ljubazno ponudio svoju pomoć, ženi koja je već gledala u crnokosog muškarca, tridesetih godina. Njegove plave oči odavale su žustrinu.

"Izvinite, znate li možda gde se nalazi kancelarija 3b?", nestrpljivo je upitala, trenutak pre nego što je pogledala u sat. Kasnila je sedam minuta.

"Naravno, pođite sa mnom", poveo ju je sporednim hodnikom kojim ide stalno, kako bi izbegao gužvu. Ovo je bio hodnik za poslugu, kojim se svakodnevno kretao.

Zašli su iza ugla, čija bela vrata vodila su stepenicama do drugog sprata, na kome se nalazi kancelarija 3b, u kojoj dama ima sastanak.

Otvorio je vrata male prostorije, te produžio ka drugim vratima. Ona ga je u stopu pratila.

Međutim kada su došli do izlaza, vrata nisu mogla da se otvore. Da stvar bude još gora, druga vrata za njima su se zalupila i mehanički zatvorila.

"Nismo se valjda zaglavili?", razočarano je upitala, kada je Sin izvadio telefon u nameri da pozove nekoga.

"Nema signala", saopštio je, kada je zajecala od nervoze. Nije mogal da veruje da bi ovako nešto moglo da joj se desi na ovako važan dan.

"Ne brinite se, izbaviće nas uskoro", rekao je Sin, na trenutak osmotrivši damu u beloj haljini koja otkriva njene vitke noge. Bež kaput je sada skinula, otkrivajući njenu vitku figuru. Nervozno je prošla rukama kroz šiške i to je Sin zapazio.

"Moja profesorka će me zaista ubiti za moje kašnjenje", objasnila je, naslonivši se na zid. Sin je stajao nedaleko od nje, posmatrajući je i zapravo zapažajući njenu žar i lepotu koja izbija od nje.

"Ne znate moju profesorku. Ta žena ubija zvocanjem", u drugoj situaciji bi se nasmejao.

"A po zanimanju ste?", i tako su neprimetno započeli neobavezan razgovor. Vreme provedeno u zaključanoj prostoriji nije naravno bilo dovoljno da sve saznaju jedno o drugom, ali dovoljno da se uveče sete ovakvog događaja.

"Psiholog", odgovorila je, još uvek pod utiskom pričanja o svojoj profesorki. Već može u glavi zamisliti njen besni izraz lica.

"Lepo", odgovorio je, na šta je ona radoznalo uzvratila.

"Da li kasnite negde?"

"Na venčanje", odgovorio je, poželevši da bar ima signala kako bi javio svojim prijateljima i verenici da će kasniti.

"Kao kum?"

"Ne", odgovorio je, odmahnuvši glavom, "moje venčanje."

"O Bože, kasnite na svoje venčanje. Kako ste tako smireni?", bila je brutalno iskrena, na šta je zgodni biznismen uzvratio osmehom.

"Polako. Ne žurimo nigde", uzvratio je monotono, što je Holand nateralo da se zapita kako to da čovek tako jednostavno govori o svom venčanju. Kao da se to događa svakog dana.

"Oh", setila se kako se nije predstavila te je pružila ruku, "Holand Tejlor", on je na to izvadio jednu ruku iz prednjih džepova i uvratio pozdrav.

"Sin Mekinin", čvrsto joj je stegnuo ruku, što je ona pomislila na Mekinin porodicu. Prezime je bilo jedinstveno i svi su znali poznatu porodicu Mekinin. Pogotovo Holand, koja je bila devojka Maksa Mekinina, mlađeg brata porodice Mekinin. Stariji je očigledno stajao ispred nje.

Njen dečko, Maks je bio u svađi sa Sinom i zbog toga nikada zvanično nije upoznala Sina. Sin nije dolazio ni na porodične sastanke na kojima je Holand često bila sa Maksom, zbog čega nikada nije ni srela Sina. Zna samo da je njegovu sliku ovlaš viđala po porodičnoj kući Mekininovih, ali nije vešto zapazila njegovo lice.

I kada su ih nakon otprilike sat vremena izbavili odatle, Sin i Holand su nasmešeno pogledali jedno u drugo u znaku olakšanja. U trenucima pre toga, Holand je dala svoju ličnu kartu psihologa u šaljivom stilu da Sinu Mekininu nekada zatreba. Na to je sa smehom uzvratio, prihvativši karticu.

"Majk, vozi me na svoje venčanje", Sin je rekao svom vozaču pri ulasku u auto, sa namerom da završi jednom za svagda sa svim stvarima koje su ga zadesile.

Ali ko bi znao da ono što je sudbina spremila za Holand i Sina bilo tek početak kraja.

________________

Šta mislite? Stvarno bih jako želela da čujem sve što mislite o ovoj priči bilo pozitivno ili negativno, jer imam velike planove za ovu knjigu.