Hiding Sin|✔

04: Nepoznato

2 godine ranije

Taman kada je Holand završila sensu pacijenta u svojoj kancelariji i ispratila istog, telefon joj se oglasio. Bila je to poruka od Maksa koji ju je podsetio da je večeras izvodi na večeru u elitni restoran Biser.

Kao njegova verenica već godinu dana, Maks se izuzetno trudio oko Holand kao i prvog dana. Sitnice na koje je ona mislila da on neće obraćati pažnju on je pamtio.

Na primer, znao je da kupuje doručak svakog radnog jutra u istoj pekari - ulicu dalje od njene kancelarije. Uzima voćni jogurt koji je u frižideru treći po redu. Ne drugi, ne četvrti - treći, zato što nije previše hladan a ni ne rashlađen. Znao je da svakog dana čita neku drugu knjigu, voli da kupuje nakit samo u jednoj prodavnici - njenoj omiljenoj i znao je da joj je omljeno vino - belo vino.

Znao ju je u dušu. I ona je znala da on nju voli. Ali isto tako je znala da nije to to.

I tako, uveče u osam i deset minuta - prefinjeni skupoceni Maksov auto je već bio parkiran ispred njene zgrade. Maks je kao i uvek poklonio komentar na račun njene lepote, nakon čega bi se ona kratko nasmešila. Kao i uvek.

Zatim su se odvezli do restorana.

Maks je izabrao sto u uglu restorana, pri čemu su stolovi oko njih bili takođe rezervisani na njegovo ime - kako bi bili prazni i na taj način dali njima privatnost. Maks je znao da ako je želeo mogao je da zakupi ceo restoran samo za njih, ali je takođe znao da Holand nadmašuju samo male i ne preterane stvari.

Neko vreme je večera prošla u tišini.

Zatim se Maks zakašljao i privukao njenu pažnju. Zatim je uzvadio crvenu kutiju za nakit. Holand je stala sa večerom i pogledala u Maksa kome je titrao osmeh na usnama i oči svetlucale.

Otvorila je kutiju, u kojoj je bila svarovska  ogrlica od belog kristala. Ne predebela i ne pretanka - taman da Holandin vrat učini još lepšim.

Prešla je prstima preko glatkog materijala a zatim pogledala u Maksa.

"Nemoj mi reći da ne možeš da prihvatiš. Naljutiću se", progovorio je sa osmehom i baš kada je ona htela da mu odgovori - pažnju joj je privuklo nešto pozadi njega. Bolje reći neko.

Osmeh joj je spao sa lica, dok je posmatrala Sina, kako glavom i bradom smešta svoju ženu za sto. Zatim, pre nego što je i sam seo na svoje mesto - pogledao je jednom milisekundom pravo u Holand.

"Holand? U šta to gledaš?", Maks je ponovo progovorio, zbunjenim izrazom lica kada je video da mu Holand ne odgovara na pitanje. Okrenuo se i pokušao da vidi šta je to njoj privuklo pažnju, a onda je Holand odahnula kada je videla da Maks ne može da ih vidi sa mesta na kojem sedi zbog stuba. Odahnula je.

"Ništa. Idem do toaleta časkom", i samo tako, pre nego što je Maks uspeo išta da kaže i da odreaguje - Holand se provukla između stolova i za tili čas nestala.

Jebote, zar je morao da dođe baš ovde?

Pomislila je, pri ulasku u toalet. Naslonila se na umivaonik, teško disajući.

Prošlo je godinu dana. Godinu dana od njihove svađe i od rastanka a Holand je pomislila kako se i dalje se ponaša kao da je prvi dan.

Sin je to preboleo i prešao preko toga, očigledno je, mislila je, a i ja sam. Zar ne?

Zatvorila je oči, čvrsto dlanovima stezajući umivaonik. Zašto se onda i dalje ponašam kao tinejdžerka? Zašto ne mogu da pređem preko toga već jednom?

Mrzela je sebe zbog toga. Mrzela je sebe zbig toga što uprkos tome da joj nije verovao, nije joj dao sebe i nije se borio za njih - ona ga je i dalje volela.