✴Prelijepa kada plače✴ 2. SEZONA

Poglavlje 41: Viliam

P.S. U ovom nastavku Viliam će malo da nastrada. Sorry!

Probudila sam se u našoj spavaćoj sobi. Kako sam dospjela ovdje? Znam da smo bili u Sobi bola, ali ne znam kako smo došli ovdje. Okrenula sam se na drugu stranu, ali sam jauknula čime sam probudila Paula na drugoj strani kreveta.

"Jesi dobro?", pitao je u polu snu.

"Boli me", promucala sam.

"Dođi."

Ustao je i povukao me na svoju stranu. Lagano je skinuo trenerku i majicu s mene. Ne znam ni sama koliko imam masnica po tijelu.

"Sranje! Koji sam ja kreten!", čula sam ga kako mrmlja.

"Šta je bilo?"

"Imaš infekciju."

Molim?! I-infekciju?!

"Ja sam kriv, Verona."

"Nisi, ja sam rekla da bi mi trebalo malo bola. Nisi ti kriv."

Kao da me nije ni čuo. Uzeo je mobitel i počeo da kuca broj telefona koja sam više i ja zapamtila koliko ga koristimo.

"Dobar dan, doktore. Bojim se da sam i ovaj put ja kriv."

"Sve će biti uredu, nemate razloga za brigi ni jedno ni drugo. Ovo je samo mala infekcija koja će nestqti za par dana, naravno, ako se bude liječila kako treba", rekao je doktor Alistar nakon štome je pregledao.

Došao je prije pola sata i od svog dolaska pa do sada me pregleda.

"Šta treba da radim?", pitao je Paul.

"Svako jutru i svaku noć ovom bočicom alkohola ćete joj čistiti ovu infekciju narednih sedam dana. A ako se ne povuče u roku od sedam dana obavezno ne pozovite."

Izašao je iz sobe zajedno s Paulom, a mene san uzima polako.

"Princezice, dođi da te...", nisam više čula njegov glas jer su mi se oči sklopile.

*Paul POV*

Spava. Moja malena spava. Cijeli dan bih mogao ovako da ju gledam kako spava. Cijeli dan bih mogao samo gledati u nju. Zvuk mobitela me odvaja od nje.

"Vil, jesi li uspio da saznaš nešto?"

"Nisam, šefe. Nema ničeg, nikakvog traga, ništa."

"Okupi našu forenzičarsku ekipu i pokušaj s njima nešto da nađeš."

"Uredu, ali prije toga imam da obavim nešto drugo", odjednom je izjavio.

"Je li to bitno?"

"Jeste."

"Šta trebaš da obaviš?"

"Ne mogu reći."

"Govori, Viliam."

"Žao mi je, šefe, ali ne mogu."

"Za pola sata u teretanu, Viliam."

Prekinuo sam poziv, a mobitel samo što nisam slomio u ruci. Viliam mi nešto krije i to ću saznati na bilo koji način.

Makar ga morao i povrijediti?!

Da, makar ga morao i povrijediti!

Raspravljam se s glasom u glavi. Definitivno sam sišao s pameti. Bacim posljednji pogled na nju i izađem iz sobe. Došao sam do sredine stepenica kada je Viliam ušao u kuću.

"Tu sam, ali ipak ništa ne smijem da kažem jer sam obećao", odmah objašnjava.

"Viliam, zanima me da li mi radiš iza leđa ili ne?! Sada sam u dovoljnoj firci i bez da mi netko od mojih ljudi okrene leđa."