Život ide dalje

UVOD

Kler Evans

"Doktorko Evans, potrebni ste nam zbog hitnog slučaja, svi ostali specijalizanti su zauzeti!", obratila mi se jedna od medicinskih sestara dok sam pakovala svoje stvari posle duge i naporne smene.

Zbog ovog slučaja moja desetočasovna smena će upravo biti produžena za još par sati...

Duboko sam udahnula, a zatim sam se okrenula ka njoj i bez daljeg razmišljanja uzviknula:"Stižem!"

Trčala sam ka prijemnim vratima urgentnog centra dok sam u hodu oblačila mantil i stavljala sterilne rukavice. Nisam dozvoljavala umoru da me nadvlada jer će nečiji život ponovo biti u mojim rukama, a ja sebi nisam mogla dozvoliti ni jedan trenutak nepažnje.

U daljini sam začula dobro poznati zvuk sirena na ambulantnim kolima, a on je u svakom trenutku postajao sve glasniji dajući nam do znanja da se pripremimo za ono što nas očekuje.

"Izveštaj, brzo!", uzviknula sam dok smo čekale ambulantna kola da dođu.

"Muškarac, oko dvadeset godina, bez svesti, dve ustrelne rane."

Biće ovo dugo veče...

Najviše sam mrzela ustrelne rane jer sam zbog njih izgubila osobu do koje mi je bilo više stalo nego do mene same, ali u ovakvim trenucima nisam sebi mogla dopustiti da me osećanja nadvladaju. Ovo je bio samo još jedan slučaj od mnogobrojnih sa kojima sam se susrela i nije bilo mesta za vraćanje u bolnu prošlost.

"Obavestite hirurgiju, želim prvog slobodnog traumatološkog hirurga, spremne jedinice krvi nulte negativne i specijalizante sa prve godine!", uzviknula sam usmeravajući sestre koje su se nalazile u mojoj blizini.

"Razumem!"

Za ove dve godine naučila sam kako da preuzmem kontrolu nad situacijom i postanem autoritativna kada se to od mene očekuje, jer koliko god ovaj posao bio naporan i zahtevan on me je ispunjavao. Pored panike koja je vladala da bi se spasio jedan život bilo je potrebno da svi oko mene rade kao tim, a to je značilo da se meni kao vođi istog nije smelo dogoditi da osetim strah i paniku ni u jednom trenutku.

Prošlo je još par minuta dok se ambulantna kola nisu pojavila ispred nas, a zatim nam je predat pacijent. Crvena i plava svetla su me na kratko zaslepila zbog mraka koji je vladao u noći, ali sam se przo privikla na njihovu svetlost posvećujući se poslu koji me očekivao.

"Muškarac u dvadesetim godinama, bez svesti sa ustrelnim ranama na butini i plućima u toku vožnje nije bilo potrebe za reanimacijom."

"Odavde mi preuzimamo", rekla sam proveravajući infuziju i vitalne znake, a zatim ulazeći u prvu slobodnu ordinaciju urgentnog centra.

Preuzela sam brigu o pacijentu, trudeći se da ga održim u životu dok hirurg ne dođe jer ustrelne rane na plućima i butini su bile veoma ozbiljna stanja, zbog mogućnosti prestanka disanja i iskrvarenja, a ja ovde nisam mogla mnogo toga da uradim sama.

Čula sam buku i paniku u okolnim prostorijama, ali trudila sam se da sva moja pažnja bude usmerena na povređenog, jer ovo je ipak bio urgentni prijem gde je sve uvek užurbano i bučno; ali ovi glasovi i buka su bili mnogo drugačiji od onih na koje sam navikla.

"Ruke dalje od njega, ako želite da doživite da primite sledećeg pacijenta!",u sledećem trenutku iza sebe sam čula muški glas, a okrenuvši se shvatila sam da je bio naoružan.

Zašto je ovo baš moralo da se dešava u mojoj smeni?

Videla sam svoje specijalizante i sestre kako poslušno čine šta im je rečeno, a sve što sam videla u njohovim očima bio je strah za sopstvene živote, ipak nisam ih mogla kriviti, svako od njih je imao porodicu koja bi ga očekivala kod kuće.