Život ide dalje

12.

KLER

Jaki sunčevi zraci su me probudili, a kada sam otvorila oči, na moje veliko iznenađenje, shvatila sam da se nalazim u spavaćoj sobi.

Brzo sam se podigla prisetivši se prethodne situacije. Nisam znala ni koliko je prošlo od onog upada u moj stan, niti šta je sa Klarom. Počela sam da paničim, ali sam je zatim ugledala kako besvesno leži pored mene.

Samo da je dobro i da je nisu povredili.

Prodrmala sam je mnogo jače nego što je za time bilo potrebe, a kada je otvorila njene plave oči odahnula sam od olakšanja i privukla je u svoj zagrljaj. Ovo mi je davalo nadu da ćemo uspeti, pružalo mi je snagu da nastavim da se borim za nas.

"Jesi li dobro? Da li su te povredili?"

Obasula sam je pitanjima i dalje je ne puštajući iz svog zagrljaja, a ona mi je u odgovoru samo odmahivala glavom.

"Kler, ne dopada mi se ovo mesto, želim da se vratim kod tate i Zevsa", uzvratila mi je zagrljaj, a jedna suza se slila niz njen dečiji obraz.

Platiće mi za svaku njenu suzu i bol koji su joj naneli, jednostavno im neću dozvoliti da se sa ovime izvuku nekažnjeni, ko god oni bili.

"Znam dušo, ali sve što nam sada preostaje je da budemo strpljive i čekamo tvog tatu da dođe", rukom sam prošla kroz njenu svilenu kosu zahvaljujući Bogu što je dobro i što je pored mene.

"Ali šta ako tata ne dođe?", par suza se ponovo slilo niz njene obraze.

"Nemoj tako da misliš, tvoj tata će sigurno doći", nastavila sam da se igram sa njenom kosom nadajući se da će je to smiriti.

Iskreno želim da verujem u svoje reči, jer ljudi koji su nas oteli nisu bili obični sitni kriminalci, već obučene i istrenitani plaćenici. Istina je da sam odustala od rada u specijalnim jedinicama, ali moja fizička pripremljenost je i dalje bila na visokom nivou; a opet ja pored njih nisam imala nikakve šanse.

Kada se Klara donekle smirila ustala sam iz kreveta i krenula ka prozoru sa željom da saznam nešto o ovom mestu. Godine obuke koje sam imala su u mene usadile borbene instinkte, a sada sam bila u zatvorenom i želela sam da pobegnem. Osmotrila sam okolinu, ali sve što sam mogla videti bilo su borovo drveće i naoružani muškarci sa crnim maskama. Pomno sam pratila razmak između njihovih prolazaka oko kuće i shvatila sam da na malo više od četiri minuta dvojica idu u izviđanje; a za taj vremenski period ne bih uspela ni sama da izađem, a kamoli da pobegnem.

Pošto sam shvatila da ne postoje šanse da nas samostalno izbavim odavde po sobi sam tragala za nečim što bih mogla da pronađem i koristim za samoodbranu; ali oni su mislili i na najsitnije detalje. Soba je bila uredna i imala je u sklopu malo kupatilo, ali svi potencijalno opasni predmeti su bili sklonjeni.

Glavna vrata su bila zaključana, a po Klarinim rečima neko je uvek dolazio da proveri da li je sve u redu. Kada sam čula korake kako nam se približavaju vratila sam se do Klare i čvrsto je zagrlila, neću dozvoliti da me odvoje od nje; makar to bilo poslednje što ću uraditi.

Plavokosi muškarac je ušao u sobu i hladno me pogledao, više nije nosio pancir, ali ne verujem da je nenaoružan i zbog toga sam dodatno morala biti na oprezu.

"Vidim da si se probudila, doručak je spreman i požuri, nemam ceo dan", zlodno mi se osmehnuo, a na svom telu sam mogla osetiti njegov ljigavi pogled.