Život ide dalje

4.

Kler

Ne znam iz kog razloga sam bila ovako nervozna pred susret sa devojkama; Lena i Kerol su me prihvatile, ali i dalje mi ostaje da se sretnem sa Sofijom i Hejli. Već pet minuta sam stajala ispred vrata Leninog stana neodlučna i zamišljena da li da ipak odem, ali one bi me ipak verovatno pronašle; jednom su mi dopustile da nestanem, ali verujem da mi to ovoga puta neće dopustiti.

"Pozvonićeš ili ne?", iza sebe sam čula Kerolin glas:"Ne možeš večno bežati od nas; niko ti ne zamera tvoju prošlost, ali ćemo ti zameriti ukoliko nastaviš da nas izbegavaš".

"Kerol, ovo je previše komplikovano za mene...", tiho sam rekla:"Ne možeš razumeti kako se osećam..."

"Uplašeno da te nećemo prihvatiti, nesigurna si i strahuješ od osude?", upitala me.

Ipak je ona pregovarač, naravno da će moći da me pročita kao otvorenu knjigu. Ostale sam mogla prevariti lažnim osmehom, ali ona je sasvim druga priča. Kerolin posao je bio da ljude odgovori od zločina ili da im makar odvuče pažnju; ukratko poznavala je ljudsku psihu i mogla je svakoga naterati da učini ono što ona poželi.

"Zar zaista misliš da je nama bilo lako kada si onako bez reči odlučila da odeš?", upitala me:"Nismo znale šta bi trebalo da učinimo, da li da ti pružimo vremena ili da te nađemo; i dan danas svaka od nas krivi sebe što u najtežem periodu tvog života nismo bile uz tebe".

"To nije vaša krivica, sama sam donela tu odluku", iskreno sam joj rekla.

Ni jednog trenutka nisam njih mogla okriviti za to što nisu bile uz mene, u tom periodu mislila sam da bi one samo budile uspomene i otežavale mi da krenem dalje, koliko sam samo grešila... Odgurnula sam svoju drugu porodicu daleko od sebe i sada sam se plašila da sam ih izgubila.

"Da, a mi smo ispale sebične čak ni ne pokušavši da dopremo do tebe", obratila mi se sa krivicom u glasu:"Sve smo donekle krive, zato hajde da zajedno ispravimo greške i pređemo preko njih".

"Kerol, veruj mi da bih to najviše želela, ali plašim se da je za to prekasno, vas četiri ste nastavile sa vašim životima..."

"Makar nam pruži šansu, iznenadićeš se koliko smo ostale iste", ona mi se osmehnula, a zatim je prošla pored mene i zazvonila na vrata.

Par trenutaka kasnije Lena nam je otvorila vrata, zatim nas je zapljusnuo miris dima i zagorele hrane koji je dopirao iz njenog stana; a ona nas je gledala sa postiđenim osmehom. Jedno je sigurno, njene kulinarske sposobnosti se za vreme mog odsustva nisu popravile.

"Poranile ste..."

"Leno, nas dve smo stigle u dogovoreno vreme...", Kerol je uzdahnula:"Mislila sam da će nam tvoja kućna pomoćnica pripremiti ručak, inače bi ga same donele."

"Lejla je spremila hranu, nego sam ja naišla na jedan jako jednostavan recept za dezert, a bilo mi je dosadno jer sam na bolovanju i..."

"I skoro si ponovo zapalila celu zgradu, čudim se što još uvek nisu zvali vatrogasce", Kerol je prekinula.

"Moraš li uvek biti tako brutalno iskrena?", Lena se pobunila.

"Otvori sve prozore u stanu i uključi ventilaciju, a Kler i ja ćemo preuzeti spremanje dezerta, to će biti najsigurnije za sve nas", rekla je Kler ušavši u njen stan, a ja sam Leni pružila flašu vina koju sam donela.

"Kuhinja je na istom mestu...još uvek", rekla je, a onda smo se obe iskreno nasmejale.

"Drago mi je što si se vratila", privukla me u čvrst zagrljaj.

"Meni je još draže, a sada idem da pomognem Kerol", skinula sam svoju jaknu i ostavila je u predsoblju.

"Otišla sam da se istuširam, osećam se na zagorelu hranu, sigurna sam da ćete se vas dve snaći i Hejli i Sofija će kasniti zbog nekog slučaja", rekla je uputivši se ka svojoj sobi.