Život ide dalje

9.

KLER

Ušla sam u sobu proguravši se između agenata koji su sakupljali otiske i ugledala sam osušenu krv na parketu, a onda sam ga ugledala i osetila sam neopisivo olakšanje. Videla sam kako drži krvavi peškir prislonjen malo ispod pojasa, kod samog kuka.

"Karlose!", potrčala sam prema njemu.

Ugledala sam iznenađenost na njegovom licu i želela sam da mu pomognem, ali me jedan od mlađih agenata zaustavio u tome.

"Gospođice, civilima je ovde zabranjen ulaz", stao je ispred mene i time mi blokirao prolaz.

"Ja sam nagrađivani agent Kler Evans i doktorka, a sad mi se miči sa puta!", zagrmela sam na njega i odgurnula ga, ali me on uhvatio za ručne zglobove pokušavajući da me obori.

"Ako ne želiš da se pobrinem da te vratim u policijsku stanicu na mesto saobraćajca, iskreno ti predlažem da me pustiš!"

Bila sam besna, zabrinuta i povređena u isto vreme; a samim tim boriću se kao lavica dok ne stignem do svog cilja.

"Sve je u redu, poznajem je."

Karlos je klimnuo glavom mlađem agentu, a on me istog trenutka pustio; čak se ni ne izvinivši za njegovo prethodno ponašanje. Otišla sam do Karlosa, pažljivo tražeći naznaku još neke povrede; ali je ja sreću nisam primetila.

"Karlose, zamolila bih te da legneš i da mi dopustiš da ti pogledam ranu."

Instinkti koje sam sticala sve one godine fakulteta su preovladali nad mojom brigom i odmah sam želela da se bacim na saniranje povrede.

"Nije ništa ozbiljno, moram se posvetiti istrazi...", pokušao je da me odbije, ali mu to nisam dopustila.

"Količina krvi na tom peškiru mi govori drugačije", rukom sam pokazala na njegovu ranu.

"Nećeš odustati, zar ne?"

"Naravno da neću, povedi me ka prvoj slobodnoj sobi u kojoj možemo biti udaljeni od znatiželjnih pogleda."

Na usnama mu se formirao zlobni osmeh i ja sam shvatila šta sam upravo rekla i koliko je to pogrešno zvučalo. Poželela sam da propadnem u zemlju od sramote, ali me glas moje prijateljice vratio u stvarnost.

"Hitna je stigla", rekla je, a iza nje sam ugledala dva bolničara i to je bio znak za mene da se priberem.

"Ja sam doktorka Evans, biće mi potreban jedan vaš ranac sa svom opremnom", predstavila sam se.

Jedan od njih je skinuo svoj ranac sa leđa i pružio mi ga, a ja sam se zadovoljno osmehnula.

"Slobodni ste."

"Ali...", jedan od njih je pokušao da se pobuni.

"Odavde ja preuzimam, gospodin neće prihvatiti da ide u bolnicu", rekla sam i okrenula se ka Karlosu koji je potvrdio moje reči.

"Idemo, Karlose", rekla sam pažljivo posmatrajući svaki njegov korak.

"Kerol, preuzmi dok ne završim sa njim", obratila sam se prijateljici, a zatim sam krenula za Karlosom.

"Naravno", moja prijateljica je potvrdno klimnula glavom u znak razumevanja.

Uveo me veliku spavaću sobu, a zatim se sa zlobnim osmehom okrenuo ka meni.

"Sami smo daleko od znatiželjnih pogleda."

Bio mi je toliko blizu da sam mogla osetiti njegov topli dah na vratu i sa svakom njegovom rečju osetila sam elektricitet kako prolazi mojim telom. Žudela sam za vatrenim poljupcem koji mi je sinoć pružio, ali ovo nije bilo ni mesto ni vreme za takve želje.