Život ide dalje

1.

KLER

Nesigurno sam koračala hodnicima zgrade FBI-a u kojoj sam nekada radila, sve mi je bilo i previše poznato, a uz to je budilo razne uspomene. Sreću kada sam položila sve testove i po prvi put osetila šta znači biti agent, prvi spašeni život, ali i onaj izgubljeni, šale sa nekadašnjim kolegama, a najviše su bolela sećanja na njega; osobe koju sam sanjala svake noći i koju sam po prvi put iskreno zavolela.

Nisam verovala da ću ikada više kročiti u ovu zgradu, jer sam nekako želela da se sakrijem od svoje prošlosti i nastavim sa svojim životom, ali ne može sve biti onako kako smo isplanirali, zar ne?

Sve je ostalo isto, zgrada kao da je bila zaleđena u vremenu, ali su njom sada koračali mnogi zaposleni koje po prvi put vidim; većina njih bi me prepoznala, verovatno po mojim slikama koje su bile izložene, a nikada nisu sklonjene i ako je to bila moja poslednja želja pre nego što sam ih napustila. Odrasla sam uz počasnog agenta, moja majka je i sama bila jedan, tako da se moj odabir prvobitnog zanimanja i nije mogao dovesti u pitanje, čak ni posle napornih studija.

Uzoran student medicine koji se uz studije pripremao i za rigorozne testove i preglede za rad u specijalnim jedinicama. U početku je bilo teško živeti u senci moje majke, ali vremenom sam izgradila sebi ugled i takođe postala cenjena. Ko bi rekao da će mi se život preokrenuti naglavačke?

Onog trenutka kada sam počela da razmišljam da osnujem porodicu sa Aronom i da verujem u sreću, on je poginuo žrtvujući svoj život da bi spasao moj. Krivica me i dan danas proganja, jer je on trebao da nastavi sa životom; a ne ja. Jedan trenutak nepažnje i prerano opuštanje su me koštali verenika, zbog toga sam sada uvek napeta i obazriva.

Mnogi su žurno koračali hodnicima, a ni ja nisam bila izuzetak jer sam želela da što pre dođem do Keroline kancelarije i sakrijem se od radoznalih pogleda. Odahnula sam od olakšanja kada sam na vratima ugledala veliki srebrni natpis Kerol Ongaro. Pokucala sam na njena vrata i ušla unutra, ne čekajući njen odgovor.

Ugledala sam je kako uznemireno šeta po prostoriji držeći telefon u ruci i razgovara na njega, slobodnom rukom mi je dala znak da sednem, što sam i učinila. Njena kancelarija je ostala skoro ista, bilo je tu još par dostignuća koja su krasila već prepun zid iza nje, a radni sto joj je kao i uvek bio zatrpan papirologijom; ukoliko sam nešto naučila za sve ove godine koje sam je poznavala, to je da ona prezire papirologiju i uvek je predaje u poslednjem trenutku.

Nisam je krivila zbog toga, jer je bila prava retkost pronaći nekoga u ovoj zgradi ko je radio sa ushićenjem; obučavani smo da spašavamo živote, a ne sa posle toga popunjavamo detaljne izveštaje.

"Trenutno san zauzeta za sparinge sa tobom, Kristijane, možda kasnije", rekla je spustivši telefon na sto pored sebe i duboko uzdahnuvši.

"On i dalje ne shvata da te on ne intetesuje?", upitala sam je sa širokim osmehom.

Kristijan je bio jedan od terenaca koji je povremeno išao i sa mnom na misije, a sve ove godine gajio je osećanja prema mojoj prijateljici koja je na sve načine pokušavala da mu kaže da nije zainteresovana, ali on ipak nije odustajao od svojih namera; izgleda da se ipak ništa nije promenilo od mog odlaska.

"Sve dok nisam sa njim na zadatku, uspešno ga izbegavam, ali ne znam šta treba da uradim da bi me ostavio na miru", rekla je i ponovo uzdahnula.

"Ti si pregovarač, najveštija si u pregovorima, ali ovo ipak ne uspevaš već dugi niz godina", našalila sam se, a ona mi je uzvratila osmehom.

"Diplomirala sam sa najvećim ocenama i odlično se snalazim sa ljudskom psihom, ali mogu se zakleti da on nije sa ove planete", rekla je, a zatim smo obe prasnule u smeh.