Život ide dalje

6.

KLER

Tačno u pola šest moj budilnik je zazvonio, dajući mi do znanja da moram ustati i započeti pripreme za svoj sadašnji posao; malo je reći da sam se osećala premorenom, ali to je moja krivica. Znala sam da radim danas, ali ipak sam se prihvatila dužnosti da još jednom branim ovaj grad. Iako sam sebi obećala da nikada više neću uzeti oružje u ruke, ipak sam to tako lako prekršila; kao da je neki instinkt i osećaj dužnosti proradio u meni.

Ništa mi nije budilo toliki nalet adrenalina kao krizne situacije, rad u urgentnom je to mogao donekle nadomestiti, ali nije to mogao u potpunosti zameniti. Osećaj hladnog metala u rukama, shvatanje moći koju posedujete, rodoljubivost prema sopstvenoj zemlji, napetost mišića i odsustvo straha za sopstveni život... Ovo su samo neke od osobina koje medicina nije pružala, ali sa druge strane... kao lekar nisam imala osećaj krivice ukoliko je neko od krimimalaca završio povređen ili čak ubijen; nisam konstantno morala brinuti o tome da se neko od kolega neće vratiti kući porodici koja ga željno iščekuje.

Ne mogu poreći da sam čeznula za tim da se vratim da radim u specijalnim jedinicama, ali strah da ću u potpunosti izgubiti emocije i postati hladnokrvna i nemilosrdna me u tome sprečavao. U svakom kriminalcu videla sam Aronovog ubicu, a više od svega čeznula sam za osvetom. Poznavala sam mnoge koji su izgubili voljene radeći u službama bezbednosti i mnogi od njih su postali surovi samotnjaci; a to nisam želela za sebe. Nisam želela da postanem osoba koja će živeti za osvetu, jer mržnja samo donosi više mržnje.

Ustala sam, shvativši da sam se zamislila i time izgubila dragoceno vreme; jer u urgentnom nikoga nije zanimala činjenica da sam radila kao specijalac, za njih sam ja samo specijalizant druge godine, ukratko hijerarhijski sam bila među najlslabijim karikama lanca. Morala sam dolaziti i pre početka svoje smene, ostajati prekovremeno, brinuti o pacijentima i specijalizantima prve godine; a povrh svega živeti sa činjenicom da nečiji život zavisi od mene. Nisam posvećivala previše pažnje svakodnevnom šminkanju, jer je to po meni bilo bespotrebno zamaranje, korektor i obično labelo su za mene bili i više nego dovoljni. Male su šanse da će neko od pacijenata u kritičnom stanju obratiti pažnju na to da li sam našminkana ili ne...

Na posao sam stigla petnaest minuta ranije, taman na vreme da proverim specijalizante i uverim se da nisu ništa propustili ili pogrešili u toku noći, neke od njih ću poslati kućama da odmore jer im ne mogu dozvoliti da spavaju po hodnicima i ordinacijama. Presvukla sam se, a onog trenutka kada sam navukla mantil u svlačionicu je uletela Sonja, jedna od medicinskih sestara sa kojima sam obično bila u smeni.

„Doktorko Evans, stiže nam muškarac srednjih godina koji se iznenada onesvestio na ulici, hitna stiže za manje od tri minuta..."

„Stižem!", uzviknula sam vezujući kosu u visoki rep.

Ovaj dan može zvanično da počne...

Navukla sam sterilne rukavice i istrčala na vrata da dočekam vozilo hitne pomoći.

Tehničari su mi na brzinu ispričali simptome i njegovo stanje, a zatim su se vratili svom poslu. Predstavila sam se zbunjenom čoveku koji se osvestio tokom vožnje i pregledala ga; sa obzirom da nije imao neke vidljive simptome pozvala sam kardiologa i neurologa da oni preuzmu.

Za svaki slučaj zatražila sam kompletnu biohemijsku analizu, želeći da se uverim da ništa nisam propustila; ali sa obzirom da su nalazi bili uredni, verujem da se čovek samo preforsirao. Kada je doktorla Vels ušla, ja sam joj predstavila slučaj i uputila se ka prijemu.

"Šta imamo?", upitala sam jednu od sestara.

"Možete preuzeti devojčicu sa povređenom nogom u trojci?", upitno me pogledala.