Život ide dalje

10.

KLER

Prošlost je ponovo odlučila da mi zakuca na vrata. Te uši različite boje i taj isti pogled je imao samo pas koga sam pre dve godine vratila u službu. Ova životinja ispred mene pripadala je mom pokojnom vereniku.

Spustila sam se na kolena i nežno ga pomazila, ovaj pas je obučen da ubije svaku nepoznatu osobu; ali Aron ga je obučavao i samim tim poznavala sam ovog psa bolje nego ikoga. Bio je samo štene kada ga je moj verenik doneo u dvorište i oboje smo ga zavoleli kao trećeg člana porodice. Odluka da ga vratim bila je jedna od najtežih u mom životu; ali bila je neophodna da bih nastavila dalje.

Iako je bio dresiran, još uvek je imao taj sjaj u očima koji sam toliko volela. Aron mi je često prigovarao zbog igranja i maženja ovog psa, tvrdeći da će to poremetiti njegovu obuku; ali on je za mene bio nešto najvrednije što sam ikada imala.

"Zevse...", nastavila sam da ga mazim dok se par suza slivalo niz moje obraze.

On me ponovo podsetio na sve što sam nekada imala, a sada je to samo pusti san.

"Šta se ovde dešava?", Karlos me zbunjeno upitao.

"Ovaj pas bi trebalo da štiti Klaru, a ne da se mazi sa strancima..."

"Veruj mi, napao bi istog trenutka po komandi, ali nikada prethodnog vlasnika", rekla sam, a zatim sam svoju pažnju ponovo posvetila Zevsu.

"Kako to misliš?", Karlos je i dalje bio zbunjen.

"Kler, ne misliš valjda da je to...", Kerol je shvatila.

"Jeste, to je Aronov pas."

"Hoće li mi neko reći ko je Aron?", Karlos je bio besan jer nije shvatao novonastalu situaciju.

"Aron je bio moj verenik, poginuo je na dužnosti štiteći me, ja sam Zevsa nakon toga vratila", tiho sam odgovorila jer nisam želela da mi glas pukne.

Na njegovom licu sam ugledala nešto nalik na sažaljenje, ali on je samo klimnuo glavom na ovo i nije postavljao dalja pitanja; iskreno bilo mi je drago zbog toga. Glumila sam jaku osobu ispred svih, ali minuti su me delili od potpunog slamanja.

"Tata, da li si dobro?", Klara je prekinula novonastalu tišinu.

"Jesam, ne brini za mene", nežno je poljubio u kosu i snažno je zagrlio.

Videla sam koliko mu je laknulo kada je ugledao, ne verujem da sam skoro videla oca koji ćerku gleda na ovako pažljiv način.

"Izvinjavam se što kvarim trenutak, ali Karlose mislim da shvataš zašto je bitno da se ne naprežeš, ne želiš da ti konci popucaju", rekla sam.

Bilo mi je potrebnonešto da mi skrene misli sa moje prošlosti, a moj posao je jedino to mogao.

"Biću dobro", ignorisao je moj savet i jače privio devojčicu uz sebe.

"Razumem da si zabrinut, ali ovako samo sebi nanosiš veći bol..."

Morala sam mu staviti do znanja da su velike šanse da mu sa njegovim ponašanjem svi šavovi popucaju, a time bi sav moj prethodni trud bio protraćen.  Ne verujem da bi iko više uspeo da mu sanira ranu tako da na njegovom savršenom telu ne ostavi ožiljak.

"Da li ti ikada odustaješ?", upitao me spuštajući devojčicu.

"Nikada", namignula sam mu, zadovoljna svojom pobedom.

Kerolin telefon je ponovo zazvonio i ona se odmah sklonila u stranu da odgovori, a ja sam pažnju posvetila devojčici koja je neverovatno ličila na svog oca. Njena loknasta kosa i zarazni dečiji osmeh činili su je prosto neodoljivom.