Život ide dalje

3.

Kler

Zaista mi nije jasno koliki koeficijent inteligencije imaju ove nove generacije tinejdžera da se njih četvotica potuku oko devojke. Takozvani najbolji drugovi su završili sa ozbiljnim povredama iz razloga što im je ta devojka svima obećala sastanak u isto vreme; njoj svaka čast na snalažljivosti, načula sam da je to devojka koja je nekada bila maltretirana i ovo je bio njen način da se nekadašnjim siledžijama osveti.

Sa obzirom da sam u smeni završila sa povučenim Skajem, morala sam da se izborim sa četiri tinejdžera sa podivljalim hormonima i povređenim ponosom. Dve slomljene arkade, prelom desne ruke i potkolenice; uz par modrica nisu bili teški za saniranje koliko i održati mir u urgentnom.

"Kler, roditelji tinejdžera su stigli", Skaj mi se obratio dok sam završavala sa ušivanjem arkade jednog od momaka.

"Vilijamsa i Dejvisa odvedi na snimanje, ne verujem da je došlo do ozbiljnijih povreda, ali želim da budem sigurna u to pre nego što ih otpustim", kratko sam mu dala instrukcije:"Jesi li pozvao policiju?"

"Jesam, trebalo bi uskoro da stignu", rekao mi je, a ja dam klimnula glavom u znak razumevanja.

Sada je se trebalo susresti sa roditeljima razmažene dece, po njihovoj odeći mogla sam zaključiti da su jedni od popularnijih u školi, a samim tim mogu zaključiti kakvi su im staratelji. Mogu samo zamisliti kako bih ja prošla da mi je samo na pamet palo ovako da se ponašam za vreme srednje škole...

U trenutku moje nepažnje Dejvis, dečko kome sam upravo ušila arkadu, je uhvatio Felča za vrat. Na kratko sam razmišljala da li da se umešam, ali onda sam shvatila da ukoliko to ne uradim biće više posla za mene...

Uhvatila sam Dejvisa i uvrnula mu ruku iza leđa, pazeći da mu ne nanesem ozbiljnije povrede, jer mi nije bilo potrebno davanje još neke izjave u toku ove nedelje.

"Tužiću te za ovo!", smelo mi je zapretio.

"Uhvatim li još jednom bilo kojeg od vas  da pokušava nešto za vreme moje smene, trenutne povrede vam neće biti najveća briga, a svoje postupke ću opravdati samoodbranom, da li sam bila jasna?!"

Svi do jednog su shvatili moju ozbiljnost i po prvi put sam ih videla iskreno uplašene, što mi je odgovaralo.

Možda je to bilo loše od mene, ali želela sam neki ozbiljniji slučaj, želela sam onaj osećaj adrenalina pod kojim moram brzo da donosim odluke da bih nekome pomogla; ali to sa razmaženim maminim i tatinim sinovima ne mogu imati... Uputila sam se ka čekaonici u kojoj je zbog prisutnih roditelja vladala svađa sa međusobnim pretnjama.

Poslovna odela, kravate, skupoceni nakit i haljine... dalo bi se zaključiti da su to akademski građani po njihovom izgledu, ali oni su svi bili daleko od toga. Dva minuta sam stajala ispred njih, očekujući da će me primetiti, ali to sa njima nije bio slučaj; bili su previše zauzeti raspravom čiji je sin odgovoran za ovu sramotu.

"Tišina, ovo je bolnica!", uzviknula sam privukavši njihovu pažnju.

"Ko si ti?", upitala me jedna našminkana i sređena majka.

"Doktorka koja je lečila vaše sinove", borila sam se sa sobom da ne dodam još koji opisni pridev zbog kog bih i ja išla na suđenje.

Pokušala sam da im objasnim da stanje njihove dece nije ozbiljno i da su svi dobro, ali oni su sad krenuli da prete tužbama meni i ovoj bolnici iz meni nepoznatog razumnog i logičnog razloga; ali u tom trenutku su ušla tri uniformisana policajca koje sam dobro poznavala, jer sam nekada po potrebi radila sa njima.

"Kako se usuđujete da zbog ovoga zovete policiju...?!", druga besna majka mi se obratila, ali sam je ignorisala.

"Doktorko Evans, da li je sve u redu?", jedan od policajaca je zaštitnički stao ispred mene.