Život ide dalje

8.

KLER EVANS

Zamišljeno sam ležala u krevetu posle neprospavane noći; otišla sam iz kluba odmah posle njega, ali on mi se vešto uvukao u misli. Želela sam da zaboravim sve od sinoć, jer sam se gadila samoj sebi; krivica me proganjala jer sam se osećala kao da varam Arona.

Nisam smela ono sebi dopustiti, Aronova i moja slika na noćnom ormariću me podsećala na to od trenutka kada sam ušla u ovu sobu.

Ustala sam i pokušala da hladnim tuširanjem sebi razbistrim misli, ali čak ni ledena voda nije mogla olakšati bol koji sam osećala. Suze su počele da se slivaju niz moje obraze jer nisam znala šta bih trebala da uradim.

Zašto mi se nešto tako pogrešno činilo tako ispravnim uz njega?

Otvorila sam ormar i iz njega izvukla prvu trenerku koju sam ugledala, nisam  želela da me još nešto danas podseća na verenika koga sam izgubila. Njegove stvari su još uvek bile uredno ispeglane i složene jer ja sebe nisam mogla naterati na to da ih bacim. Ne znam šta sam time pokušavala, ali one su za mene bile prepune uspomena i emocija kojih se nisam mogla tek tako odreći.

Iz mojih uzburkanih misli me vratilo zvono na ulaznim vratima. Nisam nikoga očekivala, a sem toga, u ovakvim trenucima sam najviše čeznula za tim da budem sama. Razmišljala sam da ignorišem posetu, ali neko je bio uporan u odluci da mu otvorim. Obrisala sam suze, nadajući se da niko neće obratiti pažnju na njih.

Otvorila sam vrata i u sledećem trenutku sam se našla u zagrljaju svoje prijateljice. Prijao mi je ovaj zagrljaj, jer sam se osetila voljenom i poželjnom u njenom prisustvu.

Čudno je koliko samo jedan ovako mali i jednostavan čin ljudskosti može učiniti da se osetite ponovo bliskim sa osobom koju toliko dugo niste videli.

"Kler, donela sam ti doručak, moramo mnogo toga da nadoknadimo...", odmakla se od mene, a onda je primetila moje nadute jarkocrvene obraze; ja sam jednostavno jedna od onih osoba koja ne može ni jednu suzu da pusti, a da se to ne primeti.

"Da li si ti to plakala?", zabrinuto me upitala, zaboravljajući na temu o kojoj je prethodno želela da razgovaramo.

"Otkud ti kod mene, mislila sam da radiš ovaj vikend?", nisam mogla da ne pokušam da ne promenim temu, ali ona me previše dobro poznavala.

"Kler, znaš da me ne možeš zavarati tim osmehom, tvoji obrazi mi sve govore."

"Kerol, možemo li da ne razgovaramo o tome?", tiho sam je upitala.

Nisam znala šta bih joj mogla reći. Plašila sam se njene osude, plašila sam se da će me napustiti; jednostavno plašila sam se da ću izgubiti prijateljicu sa kojom sam toliko bliska.

"Ne, ne možemo. Previše puta si me do sada isključivala iz svog života kada ti je bila potrebna pomoć, ja više ne odlazim", po njenom glasu sam mogla shvatiti da će biti ostrajna u svojoj nameri.

"Kerol, ne znam odakle bih trebala da počnem..."

"Od početka kao i uvek", povela me ka ugaonoj garnituri u dnevnoj sobi, a zatim mi se toplo osmehnula pre nego što je sela do mene.

Na kratko sam se premišljala da li bih trebala da budem iskrena sa njom, ali način na koji je stegla moju ruku i pogled pun podrške su me na to podstakli.

Ispričala sam joj sve što mi se izdešavalo tokom prethodne noći, ne izostavljajući ni jedan jedini detalj; a ona me pažljivo slušala povremeno mi postavljajući pitanja. Otvoreno sam joj iznela sve svoje strahove i brige, ipak je ona jedina osoba kojoj sam u potpunosti verovala. Nisam joj prećutala čak ni povezanost i strast koju sam osetila prema onom hladnom muškarcu.