Moć ljubavi

9.

Uporno se okrećem preko ramena gledajući u pustu ulicu. Naime, nema nikoga, ali ne mogu se otresti osjećaja koji me uzjahao za vrat. Srce mi teško bije u grudima dok su usne suhe poput baruta. Napregnem svako čulo dok osluškujem kako kapi kiše udaraju po pločniku. Još jednom se okrenem preko ramena i odahnem kada vidim da sam bezveze paničila. Vjerovatno mi se učinilo. 

Ima taj neki grozan osjećaj koji me obuzme kad se vraćam kući. Sve mislim neko me prati, vazda me neko posmatra ali to ću dodati umoru i iscrpljenosti jer hvala Bogu iza mene nema nikoga. 

,,Aaaaaa." Vrisnem kad se sudarim o čvrste grudi. Gledam u Melisa kako gleda negdje u daljinu preko mog ramena. ,,Šta ćeš tu, Bog ti pameti dao?! Kad ne crkoh. Kad jebeno ne crkoh." Pohmanitalo dišem i osmjehnem se dok me grli. 

,,Bio sam u blizini pa sam mislio da te ispratim kući." Opušteno će ti on. 

,,Gotov sam došla. Eto, još jedan ćošak." Nasmijem se i ruku proturim oko njegovog lakta, pa onako umorna naslonim glavu na njegovo rame. ,,Volim te, bolan moj. Znaš li to?" Šapnem i obraz protrljam o njegove čvrste ruke. 

,,I ti znaš da ja tebe volim, inače ne bih k'o snob kisnuo sa tobom. Jebem mu mater, kako ja ovako pametan, hej pazi molim te, doktor, a da zaboravim ponijeti kišobran?" 

,,Mi pametni često zaboravljamo."

,,Haman."

,,Hajde." Pokažem glavom prema ulazu u zgradu. 

,,I ti si umorna. Idi lezi i naspavaj se. Ja odoh odspavati, radio sam tri noćne za redom." Poljubi me u obraz i krene prema parkingu dok ja ulazim u zgradu.

,,Kako si dijete?" Nasmijem se toplom glasu penzionera Muhidina dok prolazi pored mene. Pod pazuhom su mu utaškane presavijene novine ,,Dnevni avaz", dok u drugoj ruci drži kesu sa slatkišima.

,,Dobro. Ti?"

,,Iđe nekako sine, iđe..." 

Otključam stan i nogom zalupim vrata, pa ih brzo zaključam i provjerim je l' u redu. Spustim kese sa namirnicama na pod dok skidam patike. U hodu svučem crnu duksericu sa sebe i bacim je u korpu. 

,,Sano? Ljubavi, šta radiš?" Upitam dok uključujem bojler. Sana je zaboravila izgleda. 

Nađem je kako drhti pod jorganom. Usne su joj pečene od temperature i počele su se guliti, pa joj i suze magle te lijepe oči. Stomak mi se preokrene dok srce jedvice kuca od prizora. Moja mala curica je bolesna.

,,Šta ti je? Što me nisi zvala?" Upitam dok pipam njeno lice. 

,,Nisam mogla ustati do telefona. Seko, boli me." Šapne dok se trese.

,,Šta te boli, dušo?"

,,Tijelo. Boli me sve.."

Trčim u kuhinju po sirće i paracetamole. Brzo joj natopim čarapice pa navučem. Cijedim joj sok od narandže jer taj najviše voli, pa onako pokisla i umorna trčim. Čudo, nije mi ni na pameti da se ja presvučem jer se mogu i ja nahladiti, niti mi je na pameti moj umor. Gledajući u nju-kao da je sve nestalo. Ona je bitnija. I kad je briga za drugo biće više od vlastite, onda možeš reći da osjećaš, da si čovjek. 

Prošlo je već četrdeset minuta i temperatura se još nije spustila. Stavljam njenu čistu pidžamu u svoju torbu i u hodu zovem Melisa. Sana tiho jeca...i u svom tom bunilu, ona mamu doziva. Mamu! Nešto u meni se slomi na pola dok je gledam. Njene čiste suze natapaju jastuk i plišanu igračku u obliku teletabisa Poa, ali ona tu igračku zove -Migo. ,,Mama.. O, mamo. Boli me.. Gdje si, mama?" Obrišem suze i stisnem zube da ne bih vrisnula.