𝑁𝑒𝑜𝑏𝑎𝑣𝑒𝑧𝑛𝑜 - 𝑜𝑏𝑎𝑣𝑒𝑧𝑛𝑖 ✅

•15•

"Šta se dešava s tobom danas? Ne pamtim kad si poslednji put bio ovako nezainteresovan na treningu", Svetozar mi priđe u svlačionici, a ja samo odmahnem rukom. Ne mogu da objasnim, ali osećam se jako loše.

Priznajem, Sveta je bio upravu. Zaljubio sam se, a nisam smeo. Ona ne oseća isto prema meni i baš iz tog razloga ću morati u Španiju. 

Možda bih ja nju i mogao nagovoriti da kažemo da smo zajedno, ali čemu to? Sve bi ostalo kao što jeste, jer ja ne smem da joj priznam da sam je zavoleo. Po prvi put u životu, nemam hrabrosti da priznam svoja osećanja, jer sam siguran da će me odbiti.

U poslednje vreme se sve više udaljava od mene, a onda me samo u jednom momentu povuče nazad sebi i samo me zbunjuje svojim ponašanjem. Nešto se ozbiljno dešava, ali ona ne želi da mi kaže šta tačno. Ali nažalost vidim i sam da ovo sve liči na kraj. Koliko god se ja opirao tome, dani su nam odbrojani.

"Danilo, zabrinut sam za tebe. Znam da si u komplikovanoj situaciji i da menadžeri trenutno vrše ogroman pritisak  na tebe, ali ti deluješ kao da su ti sve lađe potonule", zabrinuto sedne pored mene i pogleda me.

"Volim je, ali ostajem bez nje. I ubija me to što sam nemoćan po tom pitanju. Ne postoji ništa što bih mogao uraditi da je zadržim pored sebe onako kako bih ja to hteo", po prvi put pričam s njim iskreno o ovome.

"Zašto joj jednostavno ne priznaš?", kad bih samo mogao.

"Nema smisla da joj išta kažem. Pola godine smo zajedno, a ona se i dalje ponaša kao i na početku. I sam si rekao kako si lično od Danice čuo da Tijana ne oseća ništa prema meni", zabijem glavu u šake, a on me utešno potapše po ramenu.

"Od tad je prošlo mnogo vremena. Sigurno se nešto promenilo."

"Jeste, promenilo se. Polako me gura od sebe, dajući mi do znanja da joj više nisam zanimljiv. A i zašto bih bio? Može ona i bolje od mene."

"Znaš šta, ne mogu ja da slušam tu tvoju negativnost. Ionako treba da se nađem s Danicom. Vidimo se sutra, kad ćeš nadam se biti bolje volje", pozdravi se i ode iz svlačionice, a ja ostanem sam sa sobom.

Preguraćeš ti ovo, Danilo. Moraćeš.

•Danica's pov•

"Hej", pozdravim se sa Svetozarom kad se nađemo u gradu, a on priđe i poljubi me u obraz. Ne, još uvek se nismo smuvali.

"Izvini što kasnim, Danilo me zadržao", izvini se, a ja mu uz osmeh kažem da je sve okej.

"I šta zet radi?", našalim se, zbog čega se on nasmeje. Tijana bi me ubila, ali sve češće Danila zovem zet, otkako sam saznala da je ona trudna.

"Zet je pao u depresiju. Kuka kako Tijani više nije zanimljiv, jer se slabije viđaju."

E moj Danilo, kad bi ti samo znao što te izbegava. Kad god se vide, padne u bedak jer se seti da joj je rekao da ne želi dete, pa se distancira od njega. I to traje par dana sve dok ga ne poželi, pa se ponovo vide.

Sve u svemu, mnogo su komplikovani.

"Ne mora da brine, samo je pod stresom zbog posla. Znaš i sam kakva je atmosfera u klubu, kad se približi prelazni rok", smislim opravdanje za njeno čudno ponašanje.

"Ma pustimo mi njih. Kako si ti? Kako je tebi na poslu?", osmehnem se, kad me pogleda znatiželjno.

"Manje-više dobro. Pomalo je naporno, ali uskoro ću na odmor, pa ću se oporaviti. Ti?"

"Zar mogu da budem loše? Mada, moglo bi i bolje", pogledam ga upitno, a on nastavi.

"Muče me ljubavni jadi", požali se, a ja se nasmejem, iako u sebi ne znam šta bih mislila zbog ovoga.

"Zar ti imaš takvih problema?"

"Još kako imam. Sviđa mi se jedna devojka, ali nisam siguran da li je obostrano", poveri mi se, pa se ja potrudim da mu pomognem.

"Pa kakav je vaš odnos?"

"Viđamo se već neko vreme, ali nisam siguran da li izlazi sa mnom prijateljski ili zato što joj se sviđam. Šta ti misliš o tome?", stanem u mestu i iznenađeno ga pogledam.

Da li je moguće da priča o meni?

"Sigurno joj se sviđaš", nekako sastavim tu kratku rečenicu, a on se osmehne pa mi polako priđe.

"I ja se nadam", spusti svoje usne na moje, a ja se osmehnem kroz poljubac, jer čekam ovo od prvog našeg izlaska.

•Tijana's pov•

"Uredu, uradiću tako", Dejan mi hladno odgovori i doprinese mom neraspoloženju.

"Do kad ćeš se ljutiti na mene?", tiho ga upitam, a on me pogleda zbunjeno, kao da ne razume o čemu pričam.

"Izvini što ti nisam rekla, ali nisam znala kako da objasnim naš odnos. Komplikovano je", tužno izgovorim, jer mi užasno fali moj prijatelj. Nikad nismo bili ovako dugo u svađi. 

"Zašto uporno nazivaš vaš odnos komplikovanim? Šta ima komplikovano u tome kad se dvoje ljudi sviđaju jedno drugom?"

"Nije to baš tako", oslobodim se tereta i napokon mu objasnim sve od početka. Ionako će uskoro biti gotovo.

"E ovo prvi put čujem. I ta vaša glupost funkcioniše?", u neverici me upita, a ja klimnem glavom.

"Bar je do sad funkcionisala", spustim glavu, što ga zbuni.

"Što to?"

"Trudna sam", zaradim njegov šokirani pogled, pa ponovo spustim pogled.

"Zašto imam osećaj da mu nisi rekla?", upita me nakon što dođe sebi, a ja zabijem glavu u šake.

"Zato što i nisam", tiho izgovorim, a on me upita za razlog.

"Jer je rekao da ne želi dete, kad sam mu postavila hipotetičko pitanje. Strah me njegove reakcije i ne znam šta sad da radim", uplašeno ga pogledam, a on me zagrli.

"Izvini. Nisam imao predstavu kroz kakav haos prolaziš. Inače se nikad ne bih ponašao kao dete", kažem mu da je sve uredu, jer nije mogao znati, kad ja nisam želela da mu kažem.

"Ako ti ikako mogu biti od pomoći, znaš da sam ja uvek tu", osmehnem mu se i kažem da znam. Prekine nas kucanje na vratima, pa se odvojimo.

"Slobodno", vrata se polako otvore, pa ugledam Danila. Nema osmeha kao inače, štaviše deluje kao da mu se celi svet srušio.

"Izvini ako ti remetim nešto, samo sam hteo da te vidim", očito da je i on imao težak dan. Dejan se pozdravi sa mnom i izađe iz prostorije, ostavivši nas nasamo.

"Sve okej?", upitam ga, iako već vidim da nije.

"Ma jeste, ne brini ti ništa. Naporan dan danas?", upita me znatiželjno, a ja klimnem glavom.

"Sve zbog tog prelaznog roka, koji počinje sutra. Nadam se da neće biti previše odlazaka i dolazaka", požalim se, a on samo klimne glavom. Mnogo je ćutljiv danas.

"Mislio sam, ako hoćeš naravno, da malo prošetamo po gradu. Treba mi svežeg vazduha", po prvi put me upita, da negde odem s njim, što me iznenadi. Ali obzirom da deluje kao da je imao jako težak dan, pristanem.

Pokupim stvari, pa izađem zajedno s njim. Odveze nas do keja, pa polako izađemo iz auta. Isprepliće naše prste, pa nemo nastavi da hoda, ne govoreći ništa. Sad me već ozbiljno brine.

"Je l' sve u redu?", ponovo ga upitam, a on ponovo klimne glavom. Ne bi on rekao da mu nešto fali, nema tih para.

"Zar ne pomisliš ponekad koliko je naš odnos zapravo specifičan?", okrene se ka meni, pa me ozbiljno upita.

"Mislim o tome svaki dan. I ljudi bi ga verovatno osuđivali, ali iskreno meni je lepo ovako."

Samo što nažalost neće još dugo biti ovako.

"I meni je", osmehne se, pa spoji naše usne u nežan poljubac.

Iskreno na šta vam ovo liči? 😅🙈 Emotivni njih dvoje, emotivna i ja, pa je zato Toše tu ☝

Obožavam da čitam vaše reakcije na ovu priču, života mi 😂💙