𝑁𝑒𝑜𝑏𝑎𝑣𝑒𝑧𝑛𝑜 - 𝑜𝑏𝑎𝑣𝑒𝑧𝑛𝑖 ✅

•33•

"Šta kažeš da izađemo večeras?", upitam je veselo, jer bi mi prijalo neko vreme u gradu s njom.

"Meni se ne izlazi", kaže to bez trunke razmišljanja, zbog čega uzdahnem.

"Ne mora biti izlazak, možemo na večeru negde", iznesem još jedan predlog, ali me ona ponovo odbije.

"A šta kažeš na šetnju?", ponovo dobijem isti odgovor.

"Jesi ti nešto ljuta na mene možda?", upitam nakon što sednem pored nje i zabrinuto je pogledam. Nismo se svađali i koliko ja znam nisam uradio ništa loše. Ponovo prevrtim poslednje sate u mislima, ali ne, nisam ništa zeznuo.

"Zašto bih bila ljuta?", sad ona mene zbunjeno pogleda, a ja slegnem ramenima.

"Nećeš da izađeš sa mnom, pa sam mislio da sam možda nešto zeznuo", počne da se smeje, dok je ja posmatram zbunjeno. Šta sam sad smešno rekao?

"Nisam ljuta, ljubavi. Samo želim da gledam derbi večeras."

"Kakav derbi?", sav pogubljen je upitam, a ona me pogleda na sekund, pa kad shvati da sam je to ozbiljno pitao prasne u još jači smeh. Šta je s njom danas?

"Ma daj, Danilo, znaš šta je derbi. Ono što si igrao, ali je moj klub uvek bio bolji", isplazi mi se, zbog čega se iskreno nasmejem.

"Zaboravio sam da je to danas."

"Zato ja nisam. Nikad ne zaboravim kad treba vas da razbijemo", izgovori to ponosno, a ja prevrnem očima, iako mi je na licu i dalje osmeh.

"Ko kaže da ćete da nas razbijete?", upitam je, samo jer volim da je gledam dok se prepire sa mnom oko sitnica, kao na početku veze. Postali smo mnogo ozbiljni.

"Videćeš već večeras, gospodine Pantiću", samouvereno mi namigne, zbog čega se iskreno nasmešim.

"Jedva čekam da mi konačno postaneš supruga. Onda ćeš napokon nositi moje prezime", obgrlim je oko struka, pa čujem kako se smeje.

"A ko kaže da ću da uzmem tvoje prezime?", uozbilji se na trenutak, a ja se odmah namrštim.

"Naravno da ćeš da uzmeš moje prezime. Svi treba da znaju da si samo moja", ozbiljno to kažem, zbog čega se ona nasmeje pre nego što me poljubi.

"Samo sam se šalila, Danilo. Ništa me ne bi usrećilo više nego da mi pokloniš svoje prezime", izgovori to dok me gleda pravo u oči, a moj osmeh samo raste.

Čime ja nju zaslužih, Bože?

Nežno spustim svoje usne na njene, a njene ruke završe u mojoj kosi. Polako se nađem nad njom dok ne dozvoljavam da nam se usne razdvoje ni na sekund. Podvučem ruke ispod njene majice i krenem ka kopči brusa, ne bih li se što pre rešio te đavolske stvari.

"Ma da li je moguće?", frustrirano kažem, nakon što začujem Andrein plač. Da li je realno da sam ja ovoliki baksuz?

Pošto sam ja i previše frustriran trenutno, Tijana ode da vidi šta je u pitanju. Obožavam tog malog đavolka, ali me ponekad zaista nervira.

Upalim tv dok tražim bilo kakav sport da me oraspoloži, a onda se Tijana pojavi s Andreom, koja i dalje plače, u naručju. Pogledam je zbunjeno, jer mi nije jasno šta se dešava.

Samo mi je ćutke pruži u naručje, a ja je i dalje zbunjen prihvatim. Nežno je pogledam, dok i dalje pokušavam da shvatim zašto ju je donela meni. I samo tako prestane da plače.

"Ja mogu da se polomim oko nje i ona će i dalje da plače, a ti je samo uzmeš u naručje i ona prestane. Kojom magijom?", uz uzdah me upita, a ja nasmešeno slegnem ramenima.

"To je tatina princeza", raskezim se, na šta Tijana prevrne očima.

"Onda ti neće biti problem da ustaneš u tri noću da je hraniš, zar ne?", pogleda me ozbiljno, a ja uz smeh kažem da neće.

"Ništa meni nije teško za moju princezu."

•Tijana's pov•

"Ma ko sad zvoni?", iznervirano pitam Danila, jer mi neko ne dozvoljava da se skoncentrišem na utakmicu. On ode do vrata i vrati se nazad s pizzom u rukama, zbog čega ga zbunjeno pogledam.

"Nisi htela da izađeš sa mnom, pa sam ja rešio da izlazak bude ovde", nervozno prođe rukom kroz kosu, a ja se nasmejem.

"Ti znaš koliko ja tebe obožavam, zar ne?", ponosno se nasmeje, pa spusti kutiju na sto ispred nas.

'Ajde što se potrudio da provedemo veče malo drugačije nego inače, već je naručio pizzu, a samo Bog zna koliko volim italijansku kuhinju. I kako da ga ne obožavam onda?

Bacim se na hranu, dok svoj pogled i dalje držim na tv-u. Derbi je derbi, ipak.

"Zar ja ne mogu da dobijem ni mrvicu tvoje pažnje?", upita tužno, a ja se uz osmeh okrenem ka njemu.

Izvinim mu se, jer sam uprkos svom njegovom trudu svoju pažnju posvetila manje važnom derbiju.

"U redu je", blago kaže, ali ja odmahnem glavom.

"Nije u redu, Danilo. Do kraja večeri si mi ti prioritet", osmehne mi se, pa se u sekundi nađem u njegovom krilu.

Spoji naše usne u poljubac i krene da nastavi ono od danas, što mi se iskreno sviđa. Prepustim mu se sva, jer mi zaista prijaju njegovi dodiri.

Naše majice završe na podu, a onda se on brzim uvežbanim pokretima reši i mog brusa. Nađe se nada mnom i polako krene da niže poljupce niz moj vrat.

"Nemoj opet da mi napraviš šljivu. Ovaj put ću te ubiti", pripretim mu, a on se bezobrazno osmehne i uradi baš ono što sam mu zabranila. Počnem da negodujem, ali nije kao da se zaista mogu ljutiti na njega.

"To je da te drugi ne bi odmeravali."

Mislim da je Danilo najposesivnija osoba koja postoji na ovoj planeti. Ali u devedeset odsto slučajeva mi to prija.

Nastavi da me ljubi, dok ja nespretno pokušavam da otkopčam njegov šorts. Jedva nekako uspem da ga se rešim, pa prepreke između nas postanu minimalne.

"Imam neki utisak da će večeras da nam uspe s Nemanjom", raskezi se  a ja samo što ne počnem da se krstim.

Da li sam ja jedina čiji dečko je smislio ime za dete, a ja nisam ni trudna?

U tom momentu komentator počne da vrišti, pa ja zaboravljajući na sve okrenem glavu ka tv-u. Jebiga, jače je od mene.

Propratim savršen Gobeljin gol, pa se ponosno okrenem ka Danilu.

"Ako ti stvarno pođe za rukom, ima da se zove Marko."

Nema još mnogo do kraja priče 😏 Poslednji deo izlazi 28. januara 🙈

P.S. Srećna srpska Nova godina, svim pravoslavcima! 💙