𝑁𝑒𝑜𝑏𝑎𝑣𝑒𝑧𝑛𝑜 - 𝑜𝑏𝑎𝑣𝑒𝑧𝑛𝑖 ✅

•36•

" 'Ajde, molim te, jedi", Sveta očajnički moli Andreu, ali ona ga uopšte ne sluša.

"Vidi se da je ovo Danilo pravio. I on je ovako težak", zakuka, a ja se uprkos svemu nasmejem.

"Daj da ja pokušam", uzmem tanjir i kašiku u svoje ruke, pa se približim Andrei. Krenem kašikom polako ka njenim ustima, očekujući da će sama otvoriti usta baš onako kao kad je Tijana ili Danilo hrane, ali to se ne dogodi. Biće teže nego što sam mislila.

"Ne bih ni ja ovo jela da sam na tvom mestu, ali moramo. Mama je naredila da jedemo povrće danas, a mama mora da se sluša", pokušam ponovo, ali ništa. Čak i pojedem malo, ne bih li joj pokazala da nije ružno, iako ni ja ovo ne volim, međutim ni ovaj put ne uspe. Koliko ovo sve izgleda lakše kad to rade Tijana ili Danilo.

"Da ih pozovem u pomoć?", upitam Svetozara ozbiljno, jer mala mora da jede nešto. Ne možemo je ostaviti da gladuje.

"Nećemo ih zvati, nek odmore malo."

"Ali šta da radimo kad neće da jede?", i u svom glasu ovaj put primetim dozu očaja. Zajebava nas dete koje nema ni godinu dana.

"Sad ćemo mi to da rešimo", Sveta mi namigne pa počne da traži nešto po Andreinoj torbi. Nasmeje se kad nađe kašu.

"Sad ćeš da vidiš kako će da jede", raskezi se, a ja ga prostrelim pogledom.

"Tijana je rekla povrće. Ubiće nas ako sazna da je nismo poslušali", počnem da paničim, zbog čega on prevrne očima.

"Nije kao da će joj Andrea šta reći. Ne želiš valjda da umre od gladi?", upitno me pogleda, a ja odmahnem glavom. Nije mi drago što ne poštujemo pravila, ali donekle je upravu. Bar nešto da jede.

Posmatram kako je Sveta hrani, dok ona bez pogovora jede, pa uzdahnem

"Bićemo užasni roditelji."

•Danilo's pov•

"Misliš da će se snaći?", Tijana me zabrinuto upita, a ja opušteno klimnem glavom.

"Ne brini, ljubavi, sve si im detaljno objasnila. Neće biti nikakvih problema", čak je i meni nastao haos u glavi, nakon što je ona izdiktirala sva pravila za čuvanje Andree.

"Šta ako ipak bude? Andrea je užasno tvrdoglava", nastavi da paniči, a ja nemam pojma kako da je smirim. Znam da joj je ovo prvi put da je razdvojena od Andree, ali nema potrebe za tolikom brigom.

"Ako bude problema, oni će nas zvati. A pošto nas ne zovu, znači da nema problema", kažem dok joj polako mrsim kosu. Osetim da se malo opustila u mom zagrljaju, pa se iskreno ponadam da je to kraj njene brige.

"Jesi imalo bolje nego jutros?", sad ja budem taj koji brine.

"I ne baš. Ali to je samo nervoza", brzo doda drugi deo, pre nego što počnem da je nagovaram da idemo kod doktora.

"Ne treba da brineš za nju, već treba da odmaraš. Ali ako ti ne bude bolje, idemo kod doktora. I bez pogovora", odmah joj dam do znanja da će za ovo morati da me posluša. Primetim kako prevrće očima, ali ništa mi ne odgovori. Može da se duri koliko god hoće, ja se samo brinem.

"Daj mi taj daljinski", naredi, a ja joj ga bez pogovora pružim. Počne da šalta kanale, iako smo bili usred filma. Nasmejem se kad se zaustavi na nekoj fudbalskoj utakmici.

"Zar ti se nije svideo film?", uz osmeh je upitam, a ona slegne ramenima.

"Ovo je bolje."

"A ja sam mislio da si ti romantična duša", kažem joj dok je i dalje grlim, a ona se blago nasmeje.

"Imaš ti još štošta da naučiš o meni."

•Svetozar's pov•

"Ljubavi, ja ovo ne mogu", odmahnem glavom, pa gledam kako Dana prevrće očima.

"Budi muško, Svetozare", kad god mi se obrati punim imenom, znači da sam nešto zajebao.

"Evo obećavam da ću celu noć biti budan s njom ako bude trebalo, ali molim te, ne teraj me da radim ovo", nastavim da kukam, u nadi da će se smilovati na mene, ali ništa.

"To je samo jedna pelena. Kako ćeš kad dobijemo dete?", uozbilji se, a ja slegnem ramenima.

"Prepustiću tebi?", obazrivo predložim rešenje, pa zaradim njen ljuti pogled na sebi.

"Ma nemoj. Nisam ja nikakav rob. Kako Danilu ovo nije problem pa uvek pomaže Tijani?", ukopa me odmah, a ja zaćutim, jer ne znam kako da se izvučem iz ovoga.

"Zaista moram?", tužno je pogledam, na šta ona klimne glavom.

"Ne brini, nećeš umreti", isplazi mi se i ode iz sobe ostavivši mene samog da se borim s Andreinom punom pelenom.

E živote, što se meni ovo događa?

•Tijana's pov•

"A da mi odemo po Andreu?", molećivo pogledam Danila, ali me on ipak odbije.

"Izguraće oni s njom, ne brini. Ako ti već nećeš da odmaraš, to ne znači da ni ja to ne želim. Ne pamtim kad sam se poslednji put naspavao, tako da će mi dobro doći jedna noć odmora", da mi do znanja da nema teoretske šanse da odemo po ćerku.

"Dosadno mi je", požalim se, a on se zbunjeno okrene ka meni.

"Dosadno?", upita u neverici, na šta ja potvrdno klimnem glavom.

"To se lako da rešiti", nasmeši se, pa me nežno poljubi.

"Šta kažeš da odemo na večeru negde? Nismo odavno bili sami", predloži, a ja uz osmeh pristanem. Moram priznati da mu je ovo dobra ideja.

"Idem ja onda da se spremim", ustanem i krenem ka sobi, pa se zaustavim na njegov glas.

"Nemoj da preteruješ sa sređivanjem. Najlepša si kako god da okreneš", iskreno se osmehnem zbog ovoga pa nestanem u potrazi za nečim odgovarajućim. Odlučim da ga poslušam, pa izaberem jednostavnu kombinaciju. Obučem svetle farmerke visokog struka i običnu belu majicu i svežem kosu u rep. Previše sam umorna da bih se šminkala i sređivala kao inače, pa samo izađem iz sobe.

"Tako ćeš da ideš?", zbuni me Danilova reakcija, jer je još malopre rekao da ne preterujem.

"U čemu je problem?", pitam ga zbog čega zaradim njegov negodujući pogled.

"Istog trena se vrati u sobu po jaknu. Samo mi još fali da se razboliš. Ionako već kukaš da se ne osećaš dobro", počne da gunđa, a ja se iskreno nasmejem.

"Naravno, mama", prevrne očima, ali ništa ne kaže. Vratim se s blejzerom na sebi, a on zadovoljno klimne glavom.

"E sad možemo da idemo", pruži mi ruku, koju prihvatim, pa isprepliće naše prste.

"Ja izgleda moram o dva deteta da se brinem", nasmeje se sam svojoj fori, a ja ga pogledam ozbiljno.

"Ako sam dete, je l' to znači da ne moram da spavam s tobom?", pogodim ga u slabu tačku, pa odmah prestane da se smeje.

"Ej, ej, nećemo sad da preterujemo. Ipak moramo da radimo na drugom detetu. Ne rađaju se deca sama od sebe", ponovo počne s pričom o drugom detetu zbog čega prevrnem očima.

"Mislila sam da smo se već dogovorili da nećemo žuriti."

"Nismo se ti i ja ništa dogovorili. To si se ti, ljubavi, dogovarala sama sa sobom. Ja od deteta ne odustajem, Tijana", pogleda me ozbiljno, a ja samo uzdahnem.

Sad mi je bar jasno na koga je Andrea tvrdoglava. Zar mi zaista treba još jedno koje će da bude ovako tvrdoglavo kao njih dvoje?

Ko se sutra vraća u školsku klupu? Baksuz zvani Ana 😭 Rapust mi je bukvalno proleteo i plače mi se kad shvatim da ujutru moram da ustanem u pola sedam i idem u školu 🙈 Zato deo ide ranije, jer moram da se naspavam 😏

Inače, ostalo je još ukupno tri dela, a onda najverovatnije idem na pauzu, za koju nemam pojma koliko dugo bi mogla da potraje. Verovatno sve dok ne dobijem neku novu ideju i volju za pisanjem 😅💙

//12.III 2022. Da mi je bogdo sad ta školska klupa 😅