𝑁𝑒𝑜𝑏𝑎𝑣𝑒𝑧𝑛𝑜 - 𝑜𝑏𝑎𝑣𝑒𝑧𝑛𝑖 ✅

•17•

markovicsvetozar5

Čestitam, brate moj! 🎉

Zbunjeno pogledam poruku, jer mi ništa nije jasno.

Za šta? 😯
Nisam ni igrao sinoć 😒

Pa na rođenju ćerke 😅

Čitam poruku po peti put i i dalje ne kapiram.

O čemu pričaš? 😯

Nemoj da dobiješ srčani, molim te 🙈

Plašiš me, Svetozare 🙈

Tijana se porodila noćas. Dobio si ćerku.

Bledo posmatram poruku i imam utisak da ću se onesvestiti. Svaki dan mi prođe kroz glavu bar jednom, nebitno u kakvoj gužvi da sam. Ali sam pre dva meseca nastavio dalje.

Nemoj da me zajebavaš! Nisam raspoložen 😒

Ne postoji drugo objašnjenje nego da me zeza. Ne bi mi Tijana prećutala takvo nešto, zar ne?

Mrtav sam ozbiljan
Evo me s Danicom u bolnici i nisam spavao celu noć zbog rođenja tvoje ćerke 🙈

I dalje gledam i ne znam šta da mu odgovorim.

I dalje mi ne veruješ, zar ne? 😒
Ja rizikujem glavu, jer sam ti rekao nešto što nisam smeo, a ti misliš da te zajebavam.

Zašto mi nije rekla? 🙈

Ostao bih samo da mi je rekla da je trudna. Ovako sam vezan ugovorom i ne mogu nigde maći. A poznajući Tijanu, ni ona ne bi došla ovde zbog mene. Očito da je odlučila da se brine o detetu sama. Ne znam zašto je mislila da ću ja biti okej s tim.

Želela je, ali kad te pitala kako bi ti reagovao da ostane trudna, ti si rekao da ne bi bio srećan i da ne želiš dete 😶

Setim se tog trenutka, a onda skontam da je sva njena razdražljivost tih poslednjih dana bila iz razloga što se borila sama sa sobom. Da sam bar obratio pažnju na njeno ponašanje.

Kako se zove?

Andrea 😁
Ima tvoje oči

Osmehnem se, jer uprkos činjenici da mi nije rekla to su zaista lepe vesti. Imati ćerku sa devojkom koju voliš deluje kao ostvarenje sna. Još bi lepše bilo kad bi i ona volela mene i kad bismo bili zajedno, ali ne bude uvek sve kao na filmu.

Moj tok misli poremeti zvuk koraka koji mi se približavaju. Odmah zatim osetim i ruke oko svog vrata, pa zatvorim oči samo na trenutak zamišljajući Tijanu.

Ali onda začujem Vanjin glas i sve se slomi u meni. Tijana će uvek biti samo nedostižni san za mene. Jedini san koji nikad neću ostvariti.

"Zamišljen si. Šta te muči, ljubavi?"

Da li je normalno da ja i sad pokušavam u svojoj glavi da zamislim Tijanu kako to izgovara? I boli činjenica da nikad nije i nikad me neće tako nazvati.

"Ma nešto oko naredne utakmice. Nebitno. Šta si ti radila danas?", osmehnem joj se, čisto da ne bi posumnjala šta. Fina je devojka i ne bih voleo da je povredim kao što sam nju. Nikad to sebi neću oprostiti.

"Malo sam šetala po gradu. Još uvek je lepo vreme, a grad je divan", kaže oduševljeno, jer je Sevilja i u septembru divna.

"Odoh da se istuširam, pa smo mogli večeras negde izaći. Šta kažeš?", klimnem glavom, pa propratim pogledom njen ulazak u stan.

Ako bih došao da je vidim da li bi mi zabranila?

Postavim mu pitanje koje me najviše muči, pa sačekam njegov odgovor.

Nemoj da dolaziš, molim te. Tijana će me ubiti što sam ti uopšte i rekao 😓

Uredu, ali ne može očekivati da jednog momenta neću doći da vidim ćerku
Samo ću joj dati malo vremena da se oporavi od porođaja

Znam, Danilo, ne bih ti ja ni tražio da se odrekneš deteta 🙈 Ti si otac i imaš podjednaka prava da budeš uz dete kao i ona

Hvala, brate moj
Sad odoh, pa ćemo se čuti kasnije
Poljubi malu i od mene 🙈

•Tijana's pov•

"Kako je samo slatka", Danica oduševljeno drži Andreu u rukama, a ja je gledam uz osmeh. Svetozar se negde izgubio, ali ne krivim ga, jer je i on ovde celu noć.

"Nema ništa na oca", na to uspem nekako da se nasmejem, iako mi je jako teško. Volela bih da je tu, ali ne mogu mu remeti život. Pogotovo pošto znam da je nastavio dalje.

"Nije istina, ljubavi. Ima Danilove oči", Svetozar u tom momentu uđe u prostoriju, pa nam priđe.

To sam i ja prvo primetila. I sad svaki put kad je pogledam, videću njega. Zar nisam već dovoljno kažnjena činjenicom da nije moj?

"Obožavao bi ju", tiho kaže dok je posmatra, a ja spustim pogled. Ponovo mi kroz glavu prođe trenutak kad je rekao da ne želi dete, pa počnem da uveravam samu sebe da sam donela dobru odluku kad mu nisam rekla.

"Našao je devojku. Nema smisla da mu ja sad poremetim život", odbijam uopšte da razmišljam o opciji da mu kažem za Andreu. Samo bih dodatno sve zakomplikovala.

"Zašto se uvek držiš po strani? Uvek brineš o tome kako će drugima biti, a za sebe te uopšte nije briga", iako bih ovo čitanje bukvice, pre očekivala od Danice, Svetozar odluči da je on zadužen za to ovaj put.

"Ne mogu da pričam o tome. Molim vas oboje da poštujete moju odluku. Smatram da je ovako najbolje", kažem odlučno, a Sveta samo uzdahne i izađe iz sobe.

Znam da mu je Danilo najbolji prijatelj, pa se ne mogu ljutiti zbog ovoga. Otkako je saznao da sam trudna pokušava da me nagovori da kažem Danilu, ali još uvek nije uspeo i neće ni uspeti.

"Ne zameri mu, molim te", Danica odmah stane u njegovu odbranu, a ja se osmehnem zbog toga. Mnogo su slatki zajedno.

"Ne brini, ne zameram mu. Idi i ti odmori. Tu si satima", pružim ruke, a ona mi da Andreu.

"Nije meni teško."

"Znam da nije, ali treba da se naspavaš. Sutra radiš", ostanem pri svome, pa na kraju odluči da me posluša. Pozdravi se i ode za dragim, a ja ostanem nasamo s mojom ćerkom.

Pogledam je nežno, pa ponovo usmerim pogled na njene oči. Iste njegove. I ne samo oči. Koliko god Danica puta ponovila da je sva na mene, u realnosti to baš i nije tako. Sva je njegova.

Spustim nežan poljubac, pa se osmehnem. Moje malo blago.

Malo sam ubrzala, ali mi je tako nekako bolje 😅 Molim vas unapred da me ne ubijete, jer ću par delova da ih mučim 😅🙈 Znate da vas volim, ali prosto mora tako 😂💙