𝑁𝑒𝑜𝑏𝑎𝑣𝑒𝑧𝑛𝑜 - 𝑜𝑏𝑎𝑣𝑒𝑧𝑛𝑖 ✅

•22•

"Želim da idem s tobom", Vanja insistira, a ja već sad znam da ovo nije dobra ideja. Ne znam kako bi Tijana reagovala da se pojavim s devojkom kod nje, ali pretpostavljam da ne bi baš bilo pozitivno.

"Gle, ljubavi, bolje je da samo ja idem ovaj put. To je naš problem i nas dvoje moramo da ga rešimo. Idući put ćeš moći sa mnom", ako sad krene sa mnom idućeg puta neće ni biti. 

"Ali stvarno sam htela s tobom", molećivo me pogleda, a ja uzdahnem.

"Znam, Vanja, i razumem, ali razumi i ti mene. Njen i moj odnos baš i nije najbolji i moraću ovo sam da uradim. Ne verujem da bi tebe baš dočekala raširenih ruku", kažem polako u nadi da će konačno odustati, jer ja nemam nameru da je vodim sa sobom. Hoću da sredim odnos sa Tijanom i provedem par dana sa Andreom, i to želim sam, ne uz Vanjino prisustvo.

"U redu, razumem. Nadam se da ćeš to rešiti", zagrli me i poljubi, pa ode u dnevnu, ostavivši me samog da završim s pakovanjem stvari za posetu Beogradu.

Konačno sam dobio par dana slobodno i odmah sam odlučio da odem u Beograd. Tijana baš i nije delovala oduševljeno kad sam joj rekao da dolazim, ali se ipak nije bunila, što mi je sasvim dovoljno za početak. Samo želim da se naš odnos popravi. Zar zaista tražim previše?

Napokon završim s pakovanjem, pa pogledam na sat. Taman na vreme. Krenem sa koferom ka izlazu iz stana, ali me Vanja zaustavi. Poljubi me još jednom i poželi mi srećan put, nakon čega izađem iz stana. Zaustavim prvi taksi koji naiđe i krenem ka aerodromu.

Tako sam uzbuđen što ću videti Andreu, ali i što ću videti nju. Mislio sam da će je biti lakše preboleti obzirom da i nije bilo mnogo štošta između nas, ali iz nekog razloga nije nimalo lako. Uvek je tu negde u mislima i nikako da mi izađe iz glave. 

•Tijana's pov•

"Danilo stvarno dolazi?", Svetozar me uzbuđeno upita, na šta ja klimnem glavom.

"Kad?", ponovo postavi pitanje, a ja pogledam na sat.

"Za neka dva sata otprilike."

"Jedva čekam da ga vidim", blistavi osmeh se stvori na njegovom licu, ali ga onda Danica skine.

"Nećeš ga ti danas videti. Treba da ostavimo Danila nasamo sa Tijanom jer moraju da razgovaraju. Ako preživi to, onda ćeš ga videti sutra", Sveta se već naduri, a ona mu priđe bliže. Šapne mu nešto na uvo zbog čega se osmeh odmah vrati.

Zaista im dobro ide. Čak štaviše uskoro će im biti godinu dana veze. Ponekad im zavidim na tolikoj ljubavi, jer ja o tako nečemu zasad mogu samo da sanjam.

"Šta ćeš mu reći kad te bude pitao što si mu prećutala?", Danica se uozbilji, pa me upita.

"Istinu, Dano, samo istinu. Nema greške kad si u potpunosti iskren. Bar sam to naučila."

"Dugo ti je i trebalo", Sveta mi se isplazi, a Danica ga zbog toga blago udari u rame. Nažalost upravu je.

Da sam bar to ranije shvatila.

•Danilo's pov•

Nađem se pred njenim stanom, pa srce počne jače da lupa. Pozvonim pa se sav ukočim dok čekam da se vrata otvore. Nakon što se to konačno i dogodi, napokon je ugledam.

Da li je stvarno lepša nego što pamtim ili sam je samo jako poželeo?

Upravo se osećam kao prvi put kad sam dolazio kod nje. I tad sam kao i sad bio oduševljen njenom lepotom. Samo što tad nisam želeo nju, već njeno telo, a sad su jedino što želim ona i naša ćerka. A ipak to ne mogu da imam.

"Planiraš da stojiš ceo dan pred vratima ili?", njen glas me trgne iz razmišljanja, pa odmahnem glavom. Uđem za njom, pa odmah uočim da je sve isto kao kad sam poslednji put bio ovde. Imam utisak kao da nisam nigde ni odlazio.

"Koliko ostaješ?", samo se odjednom okrene ka meni i hladno me upita.

"Tri dana najverovatnije. Neće ti smetati da ostanem ovde?", oprezno upitam, a ona nemo odmahne glavom.

"Mogu li da je vidim?", blago je upitam, a ona klimne glavom i pokaže mi rukom da krenem za njom. Čim ugledam Andreu osmeh se nacrta na mom licu. Uzmem je polako u naručje, pazeći da mi ni slučajno ne ispadne.

"Tatina mala princeza", nasmešim joj se, a krajičkom oka primetim kako nas Tijana posmatra.

"Zašto mi nisi rekla? Zašto si dopustila da odem? Zašto si prolazila kroz sve ovo sama, bez mene?", ne izdržim više ni trenutka da je ne upitam. Otkako mi je Svetozar rekao, samo me razlog interesuje. Ona spusti pogled, pa primetim kako nervozno lomi prste. Deluje kao da se i sama lomi da li da mi kaže iskreno ili ne.

"Plašila sam se tvoje reakcije. Kad sam te hipotetički pitala kako bi reagovao da zatrudnim, ti si rekao da ne želiš dete. Bio me strah da ćeš želeti da abortiram", pogleda prikovanog za pod izgovori, a u meni se sve slomi.

Zar je zaista mislila da bih to mogao da joj tražim?

"Nikad to ne bih mogao tražiti od tebe. Rekao sam to jer su me tad već menadžeri pritiskali i nisam znao da li ću ostati u Srbiji ili ne. Ali da sam znao, ostao bih", kažem dok gledam pravo u nju, ali ona mi ne uzvraća pogled.

"Kad god bih pomislila da treba da ti kažem, u glavi bi mi se ponovo pojavio ti kako govoriš da ne želiš dete. Nisam mogla da ti kažem nakon toga", slomljeno kaže, a ja spustim Andreu nazad u krevetac i čvrsto zagrlim Tijanu. Bolje i da ne razmišljam zbog čega sve ovo ne bi smelo da se dešava.

"Razumem. U redu je", kažem tiho, dok prelazim rukom preko njenih leđa. A onda začujem jecaj pa zatvorim oči na sekund dok pokušavam da smislim šta sad da radim.

"Nemoj da plačeš. Više volim kad se smeješ. Ništa nije vredno tvojih suza", pređem prstima polako sklanjajući suze s njenog lica, a ona me nežno pogleda.

Iako znam da ovo nije uredu prema Vanji s moje strane, spustim svoje usne na njene. Toliko su mi falile.

Mišljenje? 😅💙

Srećna slava svima koji slave! 💙