𝑁𝑒𝑜𝑏𝑎𝑣𝑒𝑧𝑛𝑜 - 𝑜𝑏𝑎𝑣𝑒𝑧𝑛𝑖 ✅

•28•

"Baš je lep grad", oduševljeno posmatram Sevilju oko mene, a Danilo se nasmeje.

"Meni je lepo gde god da sam s tobom", i evo ponovo crvenim. Nisam navikla da se ponaša ovako divno prema meni.

"Mislim da mi neće biti problem da se naviknem na novi život", osmehnem mu se, a on me privuče sebi i poljubi, bez obzira što su svugde oko nas ljudi.

"Zahvalan sam ti što si odlučila da ostaviš posao i preseliš kod mene. Znam koliko voliš svoj posao, ali ne bih mogao više ni trenutka bez tebe", nasmejem se pa ovaj put poljubim ja njega.

Napokon dođemo do njegove zgrade, pa pošto ni ova zgrada nema lift, baš kao moja, on ponese kolica ka gore, dok ja nosim Andreu.

Da li smo sposobni da odgajamo dete zajedno? Trebalo bi da jesmo.

•Danilo's pov•

Nakon što smo uspavali Andreu, smestimo se na kauč u dnevnoj i pustimo neki romantični film. Tijana se smesti u moj zagrljaj i spusti svoju glavu na moje grudi. Kladim se da može da čuje kako mi srce lupa zbog nje.

Moja ruka završi u njenoj dugoj smeđoj kosi polako je mrseći. Mogao bih ovako čitav život s njom.

"Milo moje", tiho kažem dok umesto filma posmatram nju. Malo se odigne od kauča i pogleda me. Spusti svoj dlan na moj obraz pa nežno spoji naše usne u dug poljubac.

Ne izdržim više, pa nas okrenem i tako se u trenutku nađem nad njom. Mnogo mi je falila. Spustim svoje ruke na njen struk dok je gladno ljubim.

Odvoji naše usne, što mi se ne svidi, pa me pogleda. 

"Dete nam je tu", prevrnem očima, pa je ponovo poljubim, ali se ona ponovo odvoji od mene i ovaj put me ozbiljno pogleda.

"Ma daj ona je još uvek beba i nije da smo je dobili jer smo se samo ljubili. A i nećemo biti tako glasni", obećam, pa ponovo nasrnem na njene usne. Uzvrati mi s puno više strasti nego što pamtim, pa ubaci i naše jezike u igru.

Naredim joj da podigne ruke, pa povučem njenu majicu ka gore i bacim je na susednu fotelju, ostavivši tako Tijanu samo u brusu. Ne postoji stvar koju više mrzim od kopče brusa. Hoću da vodim ljubav s njom odmah, a ta kopča mi je najveća prepreka.

Uspem da ga otkopčam iz jedno petog pokušaja, pa bacim tu vražju stvar za majicom.

Sklonim pramenove kose s njenog vrata, oslobodivši tako taj prostor za svoje usne. Nastavim da je ljubim po vratu, spuštajući se polako ka ključnoj kosti i ostavljajući usput sitne ljubavne ugrize na njenoj nežnoj koži. Želim da svi znaju da je ona samo moja.

Dok se ja bavim označavanjem teritorije, ona pokušava da se reši suvišne odeće. Sve same prepreke među nama. Nekako je se otarasi, a ja se odvojim malo od nje, pa pogledam svoje umetničko delo, i zadovoljno se osmehnem.

Polako pređem prstima, na šta se ona naježi.

"Ne boli, zar ne?", zabrinuto upitam, kad mi dođe do mozga da sam je možda povredio. 

"Ne boli. Ali će tebe boleti, kad te ja dohvatim. Ceo vrat i rame su mi plavi", pogleda me namršteno, a ja se nasmejem.

"Nećeš ti mene. Ipak me voliš", prevrne očima, pa ovaj put ona započne poljubac. Samo jedan njen poljubac je dovoljan da me dovede do ludila. Koji sam ja srećnik, kad ću ostatak života provesti pored nje.

•Tijana's pov•

"A ne, ne, Danilo, dosta je bilo", pođem da ustanem i pobegnem od njega, ne bih li konačno mogla da nastavim s raspakivanjem, ali me on uhvati za ruku i vrati u svoje naručje.

"Meni tebe nikad dosta", nasmeši se, na šta prevrnem očima.

"Ne treba nam odmah i drugo dete. I zaista ne želim da se porađam ponovo u bliskoj budućnosti", samo kad se setim tih bolova, poželim da više nikad ne spavam s njim.

"Mrzim kad me dobiješ argumentima", prevrne očima pa pusti moju ruku, nakon što ne propusti priliku da me prvo poljubi.

Uđem u našu sobu i prvo se uverim da Andrea i dalje čvrsto spava. Sad spava, a večeras će nas držati budnom. Ako se Danilo ne pokaje u prvih mesec dana sve će biti super.

Bacim se na raspakivanje stvari. Krenem da redam majice po policama njegovog ormara, ali stanem kad u drugom uglu ugledam ženski donji veš.

Nemoj da praviš scene, Tijana. Znaš i sama da je Vanja živela s njim. Završim sa prebacivanjem garderobe u ormar, pa odlučim da ipak ne prećutim.

Izađem iz sobe i priđem Danilu koji gleda neku košarkašku utakmicu na televiziji. Samo mu pružim ono što sam našla, a on me zbunjeno pogleda.

"Mislim da nisam jedina koja je zaboravila donji veš kod tebe", zatvori oči na trenutak kad shvati šta je u pitanju, pa duboko uzdahne.

"Žao mi je."

"Ne, Danilo, u redu je. Jasno mi je da si živeo s njom i sasvim mi je jasno da je ovo njena provokacija. Vrati joj ili baci, meni je sasvim svejedno. Samo ne želim to da vidim ovde", prekinem njegovo izvinjenje, jer nije ni za šta kriv.

Ja sam kriva, što u startu nisam bila iskrena. Teško mi je jer znam da je bio nečiji, dok sam ga ja želela, ali tako je kako je. Moraću da se pomirim s tom činjenicom.

"Ma spaliću ako treba, samo nemoj da me gledaš tako povređeno", tužno kaže, a ja odmahnem glavom.

"Nisam povređena. Samo ne volim da se podsećam kako je neka druga grejala tvoju postelju", spusti svoj dlan na moj obraz i nežno me pogleda.

"Koga briga za postelju, kad su i srce i duša i tad pripadali samo tebi. Nikad nijedna neće moći da zauzme tvoje mesto, Tijana", njegove reči nateraju osmeh na moje lice.

Pođem da ga poljubim, ali nas prekine Andrein plač. Uz uzdah se odmaknem od njega i prevrnem očima.

"Ja ću se pobrinuti za to, ljubavi. Tatina princezica je sigurno gladna", i samo tako uz osmeh ode u sobu, ostavivši mene da odmorim ovaj put.

Dajem ruku da će on nju razmaziti. Ali neka. Samo nek je tu s nama.