Wild Cherry 📝

Sumnja

Sara je očekivala dalja pitanja, možda i njegovo izvinjenje, ali ništa se od toga nije dogodilo. Na njeno objašnjenje, on je duboko udahnuo i nastavio da vozi, gledajući pravo na put. Nije joj ništa više rekao.

Sara je takođe ćutala. Ništa drugo ni nije mogla. Nije ga videla dva dan i bilo joj je dobro, ponovo je vladala sobom, sve do malo čas kada ju je njegov glas presekao, pojava oduzela, a blizina izbezumila.
Jedini spas od Lukasa Lajtnera bila je daljina, daljina koju sebi trenutno nije mogla da priušti, jer je njen posao zahtevao sve suprotno od toga.

Ubrzo je Sara shvatila da su na putu koji vodi do njenog stana. Pomisao na nju i njega u njenom stanu vodila je samo u jednom pravcu zbog čega Sarino telo prožmu žmarci, želudac joj se veže u čvor, a usne postadoše teške od želje koju nije mogla da ignoriše. Želela ga je, a ta ju je želja svaki put činila pokornom.

Na parkingu ispred njenog stana Lukas zastane i izađe iz automobila. U sekundi se pojavio kraj njenih vrata i otvorio ih da Sara izađe. Bio je ozbiljan. Ni nalik Lukasu koji se do pre pola sata glupirao pred gomilom studenata.

Sara, pokušavajući da zadrži mrvice svog dostojanstva koje je on razbijao u paran parčad svaki put, izađe visoko uzdignute glave i nastavi da hoda ka ulazu.
Na njeno iznenađenje, nije čula njegove korake za sobom ni zaključavanje automobila, što ju je nateralo da zastane i da se okrene.

„Šta sada čekaš? Ideš li?", upitala ga je iznervirano. Došao joj je na čas i umalo je nije osramotio pred studentima, a sada se nećka.

Lukas se nije pomakao, samo je nastavio da je gleda ispod oka, vrteći svoje ključeve u rukama, stvarajući joj još veću nervozu.

„Ne idem", najzad reče.
Sara teško proguta, totalno zbunjena onim što sada čuje.

„Ne razumem. Čemu onda sve ovo. Zar nisi želeo da me vidiš?", upitala ga je.

Zatvorio je vrata automobila i krenuo ka njoj.

Jesu li nečije ruke mogle tek tako da landaraju pored nečijeg tela, i ramena da lelujaju, a da to izgleda tako privlačno i muževno, zapitala se Sara posmatrajući njegov hod.

Stao je ispred nje i nežno je uhvatio za ruku, prelazeći palcem preko njenih prstiju.

„A ti si rekla da si zauzeta preko nedelje, tako da ti ja sada neću smetati. Hteo sam da se uverim da nisi opet pobegla, ali pre svega da se uverim da si dobro. Sada idem, a ti", izvadi iz svog džepa svoju vizitkartu i stavi je na njen dlan, „možeš da me pozoveš ako budeš želela i ako budeš imala vremena za mene."

Sara je zbunjeno gledala u komadić hartije u svojoj ruci, a zatim podiže pogled ka njemu. On joj se nasmeši i namigne, pa se okrene i ode. Nije je pogledao čak ni dok je ulazio u svoj automobil. Sara je bila šokirana. Zavrtela je glavom, pokušavajući da otrese bunilo u kome se našla. Nije pomoglo.
Pogledala je u vizitkartu i gotovo poželela da je baci, ali nešto u njoj joj nije dalo da to učini. Zato ju je ubacila u svoju torbu i uputila se ka svom stanu.