Koncern 1: Ucijenjen 🔚

15. Ni riječi više

U kući je bilo tiho. Mario je bio u školi, baka je otišla na svoj redovni popodnevni odmor, a Lidija je bila na slobodnim danima, nisu imale previše posla pa ju je poslala da se malo odmori. Taman se zadubila u novu knjigu koju je otkrila na wattpadu kad je netko energično pozvonio. Potrčala je da ne pozvoni opet i da ne probudi baku. Otvorila je i našla se u čvrstom muškom zagrljaju.

- Tomislave?, jedva je izgovorila koliko ju je stiskao.

- Ni riječi više.

Odlučno je spustio svoje usne na njene i žestoko je poljubio. Nije se stigla oduprijeti, ali nije niti željela. Usne su im se savršeno uklapale, jezici su vodili svoj čarobni ples, prsti su se zapleli u kosu, uzdasi su im se miješali. Bio je to poljubac čežnje, nakupljenog bola i strastvene ljubavi. Zamutilo joj se pred očima, noge su joj drhtale, a srce je udaralo kao da je pretrčala maraton. Kad su se napokon razdvojili, oboje su teško disali i fiksirali se pogledima.

- Tomislave, tu si...

- Volim te, volim te, volim te.

- Volim i ja tebe, dahnula je.

- Znam. Zašto se više mučiti? Reci mi, zašto?

Spustila je pogled, nije znala što bi mu odgovorila.

- Moraš znati da sam oduvijek bio tvoj, samo tvoj, i ti si samo moja. Priznaj i prekinimo ovu agoniju.

Duboko je uvukla zrak i pogledala ga suznim očima: - Priznajem, sve priznajem, ali ne mogu ti biti ljubavnica, jednostavno ne mogu.

- Ma o kakvoj ljubavnici govoriš? Nikad mi nećeš biti ljubavnica, ti si najvažnija žena u mom životu.

- Tomislave...

- Ne, ne, slušaj me. Znaš sve o mom braku, znaš da to nikad nije bilo ono pravo. Predan je zahtjev za razvod, ako te to muči, ali ja više ne želim, ne mogu i neću čekati da se odvjetnici izdogovaraju. Od dana kad sam predao zahtjev ja sam slobodan čovjek, sve drugo je samo formalnost. Neću više čekati, deset godina se mučimo, bilo je dosta, teško je disao dok joj je to izgovarao.

Podigla je ruku i nježno ga pogladila po licu.

- Jesi li dobro? Mislim, zdravlje...

- Dobro sam, zdrav sam.

Nasmiješila se, primila ga za ruku i povukla prema stepenicama. Šutke je išao za njom dok nisu došli do vrata njezine sobe, a onda ju je okrenuo prema sebi, zgrabio je i podigao u naručje.

- Sada ću te prenijeti preko ovog praga, a uskoro... uskoro...

- Ni riječi više, začepila mu je usta još jednim strastvenim poljupcem.

Povukla ga je prema krevetu, okrenula ga i gurnula na madrac. Odmaknula se dva koraka od njega dok je on napeto čekao. Polako je skinula majicu, potom je još polaganije skinula tajice, pri tom ga netremice gledajući u oči i blago se smiješeći. Ostala je u crvenom čipkastom grudnjaku i istim takvim gaćicama. On se podigao na laktove i gutao je očima dok mu je erekcija prijetila probiti hlače. Nije više mogao izdržati. Naglo je sjeo, zgrabio je i privukao sebi, a ona je ruke uvukla u njegovu kosu. Još ju je nekoliko trenutaka proučavao, lutajući gladnim pogledom od grudi, preko trbuha i bokova do vitkih nogu, a potom joj je poljupcima zasuo vrat, rame, grudi... Lagano je zagrizao jednu bradavicu preko one jebozovne čipke i ostavio vlažan trag na grudnjaku te je svojim usnama krenuo niže, niz trbuh prema rubu gaćica dok joj je mazio guzu i bedra. Marina je sve teže disala.

- Molim te, predugo sam čekala, sad me uzmi, uzmi me..., stenjala je. Zgrabio ju je i prebacio na krevet, nagnuo se nad nju, povukao joj gaćice u jednom potezu, raširio joj noge i spustio usne na usijano središte. Nekoliko poteza jezikom, nekoliko uboda prstom i bila je gotova. Tresla se i stenjala u orgazmu koji ju je iznenada preplavio. Tomislav više nije mogao izdržati. Odbacio je majicu, zgulio sa sebe hlače i bokserice, vratio se nad nju ustreptalu i počeo je dražiti svojim udom.