Nakon lansmana

U središtu Yagizovog srca..

***

Kakvo je Yagizovo srce, oduvek se pitala?

U početku je mislila da je hladno kao stakleni zidovi njegovog apartmana, nedostižni u svojoj visini četrdesetog sprata odakle je imao pogled na uzavreli Istanbul, kao na dlanu, tako nedostižan i dalek, nedodirljiv, a neprimetan, pametan kao ta hladna, pametna zgrada, pun novotarija, uredan, organizovan.. Slika i prilika porodičnog radoholika koji je brinuo za sve, a nikoga nije opterećivao sobom..

Ali ne, tek kada je ugledala staklenu kuću u Tuzli, shvatila je koje srce se krije iza njegove božanstvene pojave: transparentna, staklena kuća, okrenuta ka toplom jugu, puna svetlosti, puna slika iz detinjstva, knjiga sa posvetom roditelja, potpuno opremljena kuhinjom da sam sebi kuva i baštom prepunom zelenila i cveća u sred koje je stajala garnitura za sedenje cvetnog dezena..

Koje dete na svetu, knjigu sa posvetom roditelja dobija na dar i čuva kao najveću dragocenost? Tek je tu počela da shvata njegovu izuzetnost i tananu emotivnost..

Dok su izašli iz kola, ona se okretala i divila prizoru kao iz bajke, usred kojeg se nalazio postavljeni oltar ukrašen belim cvetovima i mašnama sa tilom koji je lepršao na laganom povetarcu, a pored je bio sto sa belim stolnjakom za kojim su sedeli Yagizov najbolji drug, advokat Osman, a pored njega, gle iznenađenja, Hazanina najbolja drugarica – Betul, tek pristigla iz Nemačke u posetu roditeljima, a na molbu Ece hitro je došla da joj bude svedok najlepšem danu njenog života..

Tu ih je već bio i uniformisani službenik opštine sa matičnom knjigom venčanih, spreman za venčanje.. Iza njih se zaustaviše kola iz kojih navrat nanos istrča Fazileta, praćena sa Ece sve vičući:

-Nemojte počinjati bez mene! Čekajte mene! Ja sam joj jedini roditelj, a sada i Yaz efendiji..- svi se nasmejaše , burno se pozdraviše, a onda Ece i Betul, povukoše Hazan u kuću, a Ece dobaci Yagizu:

-Hajde damate, jesi zgodan, ali za ovakav dan, obuci se lepo, kako ti i pristaje!..-

A Yagizu kao da su sve nevolje izbrisane moćnim perom sudbine, jedan je dan u životu kada se venčava sa ženom koju voli i za kojom je toliko čeznuo.. Sve ostalo će se nekako rešiti i proći, ali uspomena na ovaj dan mora ostati besmrtna u svojoj lepoti osećanja i misli.. A njegova svaka misao je bila vezana za nju.. Ona je bila njegov život, njegova ratnica i životni drug, najbolji prijatelj kojeg je ikada imao.. Pomisao da će uskoro postati i njegova žena, činila je da uzdrhti celim telom od sreće i ponosa..

NJEGOVA Hazan!

Kada se snovi podudare sa stvarnošću, stvarnost umire i počinješ da živiš san..

"Hvala ti, Sudbino na ostvarenju mog jedinog sna.. Imaću SVOJU porodicu!.."- ponavljao je kao molitvu..

***

Onog momenta kada su im se pogledi sreli, niko više oko njih nije postojao..

Utišao se svemir, raspadali su se svetovi tamo negde daleko, ali u njegovo ustreptalo srce uselila se beskrajna sreća..

I neki spokoj..

Sve je nebitno..

MI smo bitni, kao tačkice u ovom svemiru prolaznosti..

Kao sveća u noći zasijamo i neki nevidljivi povetarac nas može u svakom momentu ugasiti.. I iza nas uvek ostaju nedosanjani snovi, neispričane priče i neproživljene radosti..

Ali posle ovoga, osećao je da može da umre, sreća ovog trenutka mu je bila dovoljna za sve buduće patnje..

Gledao ju je sa ponosom i ushićenjem školarca koji prvi put doživljava ono o čemu je uporno maštao..

Gledala ga je i osećala da taj njegov pogled može da je pretvori u prvi jutarnji zrak Sunca, da je rastopi poput livadskog meda koji curi iz košnice divljih pčela.. Samo je čula spokojni cvrkut ptica i osećala miris divljih ruža, ali čim je osetila njegov božanstveni miris, znala je da je napokon našla svoj izgubljeni dom..

U ruci je držala bokor belih papatja sa korenom skrivenom u maloj saksiji u obliku srca sa belom čipkom oko dna.. TO je bio buket dostojan plemenitosti jednog Yagiza Egemana.. Yagiz koji ne želi ni cveće da ubere da mu ne bi naškodio.. Jedinstven buket kao što je i on sam.. sa željom da posle venčanja te papatje zasade u vrtu Tuzle.. Da bujaju zalivane suzama radosnicama oblaka, da ih miluju zraci Sunca, uz njihove brižne ruke da ih okopavaju i zalivaju kao što će nadalje negovati i svoju ljubav..

Ona nije mogla pogleda da skrene sa njega.. Onog momenta kada je uzeo burmu i pogledao je uzevši njenu ruku u svoju i polako, pažljivo navlačio burmu na njen nežni prst uz reči:

-Da ostarimo u ljubavi na istom jastuku..-a glas mu je bio toliko nestvaran, kao i dodir prstiju dok joj je navlačio burmu.. u oblaku njegovog zanosnog mirisa tela, pomislila je da će se onesvestiti od siline emocija..

-Da budemo srećni i jednako dugovečni i okruženi decom rođenoj iz najveće ljubavi..-rekla je i pogledala ga zaneseno..

Gledao ju je kao da je prvi put vidi, udisao miris papatja i osećao kako polako navlači burmu na njegov prst.. Crnu dugu kosu je raspustila i samo je sa strane ukrasila šnalom u obliku papatje.. Haljina je bila snežno-bela i padala je oko nje savršeno se uvijajući oko njenih oblina..

Ona je savršenstvo..

Rođena za mene..

I ja za nju..

Službenik je već bio otišao, a oni nisu mogli da prestanu da se ljube.. Krenuo je da je ljubi kao da više ljubiti neće, kao da ovaj dan ne sme imati kraj..

Tog dana, sreća je imala njihovo ime..

YagHaz forever..