Nakon lansmana

Zagrljaj..

***
-HAJDE, ŠTA ČEKAŠ?! PUCAJ!! TU SAM NA NIŠANU! PUCAJ VEĆ JEDNOM!-Hazan je vikala na Tarika, gledajući ga neustrašivo, postavljena između Yazovog klonulog tela i krvnika bez milosti..-ZAVRŠI ONO ŠTO STE OD POČETKA HTELI! MENI ŽIVOT BEZ NJEGA NIŠTA NE ZNAČI!-
Tarik je razmišljao, ako i nju ubije, svedoka neće biti, a naći će načina da pobegne policiji.. Taj momenat neodlučnosti Hazan iskoristi da se malo po malo primiče Tariku procenjujući momenat udarca i baš kada se zaletela da ga udari nogom po ruci koja je držala pušku, neka prilika iz senke udari Tarika lopatom po leđima i ovaj se momentalno skljoka..
-Ti žeš moju ćerku i mog damata da upucavaš! Fazilet se ja zovem, Fazilet!!! Zapamtićeš ti mene za vijek i vijekova!-još uvek držeći lopatu u ruci, stajala je Fazileta, besna kao ris i taman zamahne lopatom da ga dokusuri, ovaj put za svagda, Hazan skoči i izbije joj lopatu iz ruke..
-Anne, nemoj da zakrvaviš ruke zbog takvog nečoveka! Nemoj, mamice moja!-
U tom se pojaviše policajci sa mašinkama, maskirani i odmah staviše lisice Tariku na ruke i odvukoše ga daleko od razjarene Fazilete, koja je mahala rukama pokušavajući da ga dohvati.. Dovikivala mu je svakojake pretnje, najrađe bi ga raskomadala od besa i muke koju im je priredio..
Hazan se namah spusti na kolena i nagne nad Yagizovo klonulo telo..
-Yaaz, otvori oči, molim te! Šta ti je to uradio? –Hazan ga je dodirivala nežno ne znajući gde je sve povređen..-Lekara dovedite, gde je hitna pomoć? Pomozite mu, molim vas!-
Ni sama ne zna kako se desilo da pri otimanju oko puške, metak pogodi Yagiza..
Ležao je obliven krvlju nepomično, a pod svetlošću reflektora, ten mu je bio stravično beo, a crte lica kao da spava..
Hazan se učini da ne diše i iz grudi joj se ote prodoran krik:
-YAAAZ..!!!- i samo klonu, a pri padu oseti kako udara glavom o ivicu neke nadgrobne ploče i prodoran bol u glavi..
***
Kako je svet dobijao obrise, vrati joj se i strašna misao:
"Šta se to desilo?"
Sada je već jasno videla da se nalazi u bolničkoj sobi, infuzija je tekla u njenu venu, ali sve ju je vuklo da ustane i krene da traži NJEGA...
Iščupala je iglu od infuzije i pokuša da ustane iz kreveta, kada oseti strašnu vrtoglavicu i mučninu.. Pored kreveta je bila metalna posuda i ona izbaci sadržaj želuca uz teške kontrakcije koje su joj grčile utrobu.. Teturajući se krene ponovo da ustaje, ali namah joj se opet zavrti u glavi..
-Gospođo Hazan, molim vas, lezite, niste još uvek dobro!- sestrica ju je zabrinuto posmatrala i vraćala prekrivač, prisiljavajući je da ostane u krevetu..
-Ne, vi ne razumete, ja MORAM da vidim svog dečka! Recite mi , šta je sa njim? Gde je on..?-
-Evo, uskoro će doči doktor, pa ćete sve informacije od njega dobiti..-blago joj se obraćala sestrica pokušavajući da je smiri..
U tom u sobu stupi lekar, hitro priđe krevetu i pokuša da je smiri tiho pričajući:
-Molim Vas da mirujete.. Imali ste potres mozga, jer ste udarili glavu pri padu.. Sada je najvažnije mirovanje..-
-Ali doktore, vi ne razumete, ja moram da znam šta se desilo mom dečku! Znam da smo imali saobraćajnu nesreću i da sam udarila glavu, ali doktore, ŠTA SE DESILO MOM SINANU???-

***

***
Neke bele senke su promicale pored njega.. Budio se i prva misao u glavi mu je bila: "Kako je Hazan?" Pokušavao je da ustane, ali onda začuje Hazimov glas.
-Hej, momče, ne tako naglo! Sačekaj! Sve je u redu..-
Pored njega je stajao Gokhan i čudno ga je gledao..
-Šta se desilo, tata?-
-Metak iz puške ti je okrznuo glavu.. Rana nije ozbiljna, ali si bio jedno vreme u nesvesti.. Čekamo lekara da te pregleda, pa će te verovatno pustiti kući.. Vodićemo te u vilu da imaš adekvatnu negu, ne brini..-
-Tata, hvala Bogu, ti si dobro..- i osmehne se bledo i onda oseti da mu je glava bolna..- Neka si samo ti dobro.. Nema potrebe da idem u vilu, nego, kako je Hazan, da li je neko kod nje? Moram da je vidim, tata..-i krene da ustaje..
Gokhan ga polako vrati u krevet i reče mu:
-Evo, sad su pustili tatu iz bolnice i odmah smo došli da tebe vidimo i da te vodimo kući.. A Hazan, udarila je malo glavu pri padu, ali je dobro-valjda, uz nju su joj majka i sestra..-
Na ono "valjda", Yagiz se namah štrecne i reče:
-Moram da je vidim.. Odmah..-
-Dobro momčino, samo najpre moraš dati izjavu policiji, čekaju ispred vrata..-Hazim započe, ali Yagiz zavrte glavom..
-Recite im da nisam još uvek sposoban za izjave, da dođu kasnije.. Želim da vidim svoju suprugu!-sada je već bio na izmaku strpljenja i ponovo se pridigne iz kreveta.. U tom uđe doktor i zamoli Hazima i Gokhana da izađu iz sobe zbog završnog pregleda pred otpust..
U hodniku, kao na iglama, stajali su Fazileta, Ece, Hazim, Gokhan i Sinan, kojeg su jedva namolili da dođe zbog svog brata.. I Hazan i Yagiz su trebali uskoro da budu otpušteni i svi su strepeli, šta će dalje biti..
-Hazim efendi, najbolje je da vi mog damata odvedete u vilu, a ja ću moju Hazan u Plazu dok se oboje ne oporave, jer dok se njoj ne vrati pamćenje, nema svrhe bilo šta drugo..-
-Fazilet hanum, ja sam to već rekao svom sinu, samo povedite računa o svojoj ćerki, jer neću da opet moj sin pati..Smo se razumeli?-
-Hajde Gokhan bey, odvedite moju Ece na doručak u bolnički restoran dok mi čekamo njihov otpust iz bolnice..-
-Dobro mama, reci da hoćeš da razgovaraš sa Hazimom otvoreno.. Hajdemo Gokhane, da im ne smetamo dok kroje planove..-
I dok su zamakli za ugao, Fazileta se obrati Hazimu i Sinanu:
-Moja ćerka ima amneziju zbog udarca u glavu, rekao nam je lekar.. Ona se vratila u momenat kada je stradala sa Sinan beyom.. Doktor je rekao, da joj se ništa ne kaže dok se sama ne seti.. Si me razumeo Sinan effendi?-
-Fazilet hanim, ja sam ovde zbog mog brata, a šta ćete vi reći vašoj ćerki, nije me briga.. Mene u vase igrice-ne uvlačite.. Ja je pogledati više ne mogu..-
-E, još kako ćeš je pogledati, Sinan effendi, ne zvala se ja Fazilet! Ako je doktor to rekao, tako ćeš se i ponašati, baš zbog tvog brata.. Jer ako njoj nešto bude sa mozgom i zdravstveno stanje joj se ne popravi, Yagiz effendi vam to nikada neće oprostiti.. Nego, da li ste vi rekli to Yagiz beyu?-
-Ja zaista nisam mogao ništa da mu kažem dok je bio u bolničkoj sobi, reći ću mu kasnije..-
-Kad kasnije Hazim bey? To neće biti dobro za njega da se tako šokira nakon svega što je doživeo! Ali, vaš sin, vi radite kako vam volja..-
-Tata, ja nakon što abe izađe iz bolnice, ne mogu da provodim vreme sa njim.. Ne, nakon svega.. Umoran sam, dosta mi je noćašnje jurnjave po groblju.. Otići ću do Nil, da se malo smirim..-
-Kakva Nil, Sinan effendi? Kada krene Hazan prema tebi, ima da je prihvatiš kao da je sad bila saobraćajna nesreća, razumeš li ti mene??? Svako mora uraditi ono što treba za moju ćerku! Okadar!-
U jeku rasprave, samo su ugledali kako sa jedne strane hodnika izlazi Hazan..
Fazileta, Hazim i Sinan su se sledili, zbog predstojećeg susreta..
Sinan je stao spram nje, očekujući da će mu se baciti u zagrljaj i spremajući se da je samo ovlaš zagrli..
Hazan ga je najpre netremice gledala, a zatim , kao hipnotisana krenula ka njemu..
Svet je za nju prestao da postoji..
Njegove oči, žudela je za tim pogledom koji je rastapa i ponovo spaja u novi i novi život, za njegovim božanstvenim mirisom, koji bi svuda prepoznala..
On je tu..
Vidi ga..
Hrli mu u susret kao hipnotisana..
Što mu je bliže, sve više ubrzava korak..
I jedva nekako zaobiđe Sinana koji je stajao kao neka prepreka da ga celog vidi i baci se YAGIZU u zagrljaj..
Osećali su se kao da plutaju u oblacima, a pri svakom udahu, kao da se magla oko nje razmicala..
I niko nije postojao osim njih dvoje, osim tih pogleda koji vape da se utope jedno u drugom, širili su ruke još daleko pre nego što su se dodirnuli i onda uronili jedno u drugo u zagrljaj utiskivanja duša, kada prestaje da postoje kao dvoje, a nastaje ono jedno biće koje je do tada hodalo bespućima bez svoje polovine..
-Yaaz, da li si dobro? Yaz, mužu moj voljeni..-
Ljubila mu je rame, a on se sav savio uz nju, disao na njenom ramenu duboko udišući sreću njenog postojanja uz njega..
Večnost je imala njegovo ime, bezvremena ljubav je kolala njihovim venama utiskivajući drhtave ruke, telo, svaki delić materijalnosti koja je prestajala da postoji u dodiru sa njegovom aurom koja je gorela pod njenim poljupcima..
Stajali su tako zagrljeni, vreme je prestalo da postoji, vratila se u svoj dom.. Njegov zagrljaj, njegovi poljupci, taj oblak mirisa njegovog postojanja kojom odiše njegova duša, poznala bi ga uvek i kada sve prestane da postoji, njega bi tražila i nalazila njena duša spojena za njegovu u večnosti..