[Drugi deo u serijalu Moj milioner, o najmlađem bratu Rokfelerovih - Dejmijenu. Knjige se mogu čitati zasebno.]
❝Tanka je linija između nekih reči. Ali zato kada je reč o njemu i o meni... ta linija ne postoji.❞
Priča o ljubavi, strasti, mračnim taj...
Hoppla! Dieses Bild entspricht nicht unseren inhaltlichen Richtlinien. Um mit dem Veröffentlichen fortfahren zu können, entferne es bitte oder lade ein anderes Bild hoch.
ODRI
Stranac je sedeo nedaleko od mene za kuhinjskim pultom i pomno me posmatrao.
Tačnije, posmatrao je kako proždrljivo jedem omlet koji je spremio. Nisam jela poslednja tri dana ništa, tako da sam bila mrtva gladna.
"Šta? Nikada nisi video nekog kako jede jaja?", upitala sam, kroz zalogaje. Stranac se nasmešio, ne pokazujući mi zube.
"Jesam. Samo nisam video da tako jede. Baš si gladna.", naglasio je, misleći na to da jedem proždrljivo. Zagrizla sam drugo parče hleba, kada je nastavio.
"Pa rekla sam ti", rekla sam, ubacujući jaja u usta.
"Danima ništa nisi jela?", upitao je a ja sam klimnula, i dalje proždrljivo jedući.
"Na ulici si bila svo vreme?", začuđeno je upitao. Klimnula sam. Nastavio je.
"Šta se desilo onda? Zašto si u ovakvom stanju?"
"Neću da ti kažem. Još uvek ti ne verujem dovoljno", odgovorila sam dvoumeći se.
"Kad mi budeš verovala, ispričaćeš mi znači?", podigao je obrve.
"Videćemo...", odgovorila sam, na šta se nasmejao kroz nos.
"Reci ti meni prvo tvoje ime", započeo je, ispijajući kafu iz šolje. Zastala sam, a onda odgovorila.
"Maria", slagala sam.
"Laž! U opšte ne izgledaš kao Maria", rekao je ispitivački.
"Ne verujem ti ni toliko da ti kažem svoje ime", rekla sam, progutavši zalogaj.
"Dobro...", odgovorio je, a onda ustao sa stolice i nastavio.
"Gde ideš?"
"Da pripremim alat kojim ću te iseckati", rekao je posle par trenutaka, produbivši glas.
"Doneću ti peškir i nešto da obučeš", odgovorio je, uozbiljivši se.
"Samo malo, samo malo!", rekla sam, ubacivši parče hleba u usta. Onda sam ustala, približivši mu se isto kao što je i on meni za korak.
"Ja u tvojoj kući ne mogu ga se tuširam."
"Onda idi, tako ti Boga", odaljio se za korak, "Ne znam da li primećuješ ali baš zaudaraš."
"Ne smrdim...", rekla sam samoj sebi, kada je izašao iz prostorije iako nije mogao da me čuje.
Na kraju sam se istuširala. Obukla sam njegovu široku majicu i trenerku koju mi je ostavio ispred vrata i sada sam ušetala u dnevnu sobu u koju je sedeo na kauču i igrao igrice, držeći konzolu u rukama.
"Jesi li ti uvek bila ovakva ili tek posle nesreće?"
"Kakve nesreće?", upitala sam zbunjeno.
"E to već ne znam šta ti je udarilo u glavu", odgovorio je sa kratkim osmehom.
"Baš si smešan. Hajde, slatke snove ti želim", rekla sam kratko pa se okrenula kako bi otišla u sobu.
"Op, op, gde si krenula?", ustao je, spustivši konzolu na krevet. Krenuo je ka meni i zaustavio se samo na korak.
"Idem da legnem."
"Da, ali ja sam ti ovde pripremio. Ono je moja soba. Ti ćeš ovde spavati", rekao je, objasnivši.
"Sram te bilo! Ovako se ponašaš prema gostima?", rekla sam, iako bi se najradije smejala.
"Ne verujem ti toliko da bi ti ustupio sobu", rekao je, iskoristivši moje reči protiv mene.
"Zato ćeš ti ostati ovde, a ja ću otići u moju sobu. Hajde, laku noć. Ugasi TV", rekao je pa se okrenuo ka svojoj sobi. Pratila sam ga u stopu.
"Šta radiš to?", okrenuo se ka meni na izlazu iz sobe, kada sam izvadila ključ iz brave njegove sobe.
"Kako ću ja da znam da nećeš u sred noći ustati da me iseckaš? I ovako, da si normalan i fin čovek spavao bi na kauču", gledao je u mene kao da imam tri glave, "Tako da ću da te zaključam."
"O Bože! Nije trebalo da te puštam u kuću. Jesi li ti nenormalna?"
"O tome je trebalo da misliš pre nego što si me pustio unutra", odgovorila sam slatko, "A šta ima tako dragoceno unutra?", krenula sam ka njegovoj sobi. Zaustavio me je stajući ispred mene.
"Šta te se tiče? Hajde, laku noć", rekao je, a pre nego što je zatvorio vrata. Prevrnuo je očima i izdahnuo.
"Dobro. Laku noć!", dobacila sam i gurnula ključ u bravu, zaključavajući. Ostavila sam ključ u bravi i produžila ka dnevnoj.
Smestila sam se na kauču, a onda se smejala čitavoj ovoj situaciji.
"Ja sam Odri!", dobacila sam, predstavljajući se ni sama ne znam zbog čega. U sledećem trenutku mi je stigao odgovor.
"Dejmijen."
Ujutru sam posmatrala njegovu odeću na sebi, posmatrajući koliko je u stvari široka. Bila je to prosta teget majica i trenerka koja mi je bila tri broja veća i duža. Majicu sam podigla do kukova i zavezala je u čvor.
Koliko sam primetila, kuća je zapravo lepa. Odiše prestižem. Nameštaj je nov i boja na zidovima je sveža, ali ne deluje kao da se neko sada uselio. Po garderobi koja je bila razbacana na neke strane, reklo bi se da je takozvani Dejmijen malo neuredan. Kuhinja je korišćena i vidi se da muška ruka upravlja njome. Svuda su muške stvari po kući i predspostavila sam da ni jedno žensko ne živi ovde.
Osvrnula sam se. Bilo je par flaša piva na podu, zagrižena pica stara verovatno dva dana i ostavljena tako na stolu dok je u papiru bilo jedno načeto parče. Zidovi su bili beli, a nameštaj u svetloj boji. Sada kada je dan, mogla sam da primetim prostrano dvorište sa travnjakom i balkon.
Postalo mi je dosadno i prošetala sam po sobi.
Onda sam zapazila njegov novčanik na stolu. Okrenula sam se i prišla, otvarajući ga. U njemu su bile sve kartice i sav novac koji je imao u tom trenutku. Lutala sam pogledom po sobi, razmišljajući. Stotine dolara su bile u novčaniku. Ovo je bila šansa da mu se odužim.
