[Drugi deo u serijalu Moj milioner, o najmlađem bratu Rokfelerovih - Dejmijenu. Knjige se mogu čitati zasebno.]
❝Tanka je linija između nekih reči. Ali zato kada je reč o njemu i o meni... ta linija ne postoji.❞
Priča o ljubavi, strasti, mračnim taj...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
ODRI
Izgleda da je to najlepše mesto na Beverli Hilsu svetionik, čiji se pogled prostire na ugledna mesta, bogate vile i obalu mora.
Stajali smo na samom vrhu, a svetionik je bio zatvoren. Dejmijen nas je sproveo preko ograde, gde su bili čuvari, nakon čega smo se stepenicama popeli do samog vrha. Jedino svetlo je pružao mesec koji je ove večeri bio pun. Zvezde su sijale u punom sjaju.
"Jesi li siguran da je ovo poseduje tvoj brat?", upitala sam sumnjičavo, naslanjajući se rukama na kamenu ogradu svetionika. Dejmijena sam osetila za korak iza mene.
"Da. Što?", istog trenutka je odgovorio, stavivši mi ruke oko struka. Naslonio je bradu na moje rame, dok mi se pogled propinjano sve do tamnog mora.
"U slučaju da dođu čuvari i izbace nas", odgovorila sam odgovorno.
"Ne brini se sada za čuvare", rekao je brzopleto, "Vidi", pokazao je rukom na sve oko nas. Vetar je lepršao oko nas, hladeći mi kožu od njegovig dodira pod kojeg mi se koža palila. U nosnice mi je dopreo njegov lični muževni miris koji se mešao sa mirisom slanog mora.
"Predivno je", rekla sam, sada se prvi put ozbiljno zagledavši u lepotu ispred nas.
"I ti si prelepa", rekao je u sledećem trenutku, na šta sam se nasmešila. Okrenula sam se ka njemu, još uvek sa njegovim rukama oko mene.
"Jesi li stvaran?", upitala sam, osećajući neki čudni osećaj u stomaku. Nikada se nisam ovako osećala za ovako kratko vreme i to mi je bilo čudno. Veoma čudno. I lepo.
Nasmešio se na to.
"Moram nešto da ti priznam", rekao je, uozbiljivši se. Ja sam u tom trenutku nastavila, dramatično uzdahnuvši.
"Nemaš valjda zatvorsku kaznu?", upitala sam uzbuđeno, "Doživotnu? Možda si lopov? Prevarant? Provalnik?", nabrajala sam, dok se on smejao naglas. To je bila stvarno lepa melodija. Smejao se iskreno i od srca i to je bilo nešto što sam najlepše čula u poslednje vreme.
"Imaš doživotnu je l' da? I ovo ti je poslednji dan", rekla sam uozbiljivši se, kada on nije odgovorio.
"Ti si luda", rekao je u sledećem trenutku kroz smeh.
"Nemam", rekao je u poslednjem trenutku. Zatim je dodao sa podizanjem obrva, "A da imam da li bi me čekala?"
"Uh, čoveče, to je mnogo", rekla sam šaljivo.
"A pet godina?", rekao je kroz smeh, misleći na zatvorsku kaznu.
"Pa...", započela sam, praveći se da razmišljam, "Dobro. Pet godina je u redu", klimnula sam sa osmehom.
