[Drugi deo u serijalu Moj milioner, o najmlađem bratu Rokfelerovih - Dejmijenu. Knjige se mogu čitati zasebno.]
❝Tanka je linija između nekih reči. Ali zato kada je reč o njemu i o meni... ta linija ne postoji.❞
Priča o ljubavi, strasti, mračnim taj...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Pesma: Zeynep - Adaletin bu mu dünya
DEJMIJEN
Martin je pokazao nekome prstom da donese nešto.
Mrsko sam posmatrao, dok je jedan od njegovih ljudi prišao sa tabletom, kuckao nešto po njemu, a zatim ga okrenuo ka meni i ocu. Slika je sekundu kasnije prikazala moju majku, Reigan, Kejdenovu devojku, Odri i decu unučiće koja su ostala od pokojnog teče Džona i tetke Marte, odnosno deca njihove ćerke Lize.
Stiskao sam zube posmatrajući ih kako sede skupljeni jedno do drugog, sa zavezanim rukama i povezom na usnama.
Trenutak kasnije je čovek na Martinov znak povukao tablet i sklonio se iza njega.
"Sada", započeo je Martin, stiskajući zube i naprezajući se zbog mog uboda nožem u šaku. Namerno sam nož okretao da bi bilo još bolnije.
"Pustićeš me da izađem iz ovog restorana živ, i tvoja porodica će ostati u životu. Razumeli smo se?", upitao je, suzivši oči. Bacio sam pogled ka ocu, koji je ćutao i čekao ja da kažem nešto. Njegov pištolj je bio uperen u Martina, za slučaj da njegovi ljudi nešto pokušaju. Moj je bio uperen u njegovog čoveka.
Nakrivio sam glavu, besno ga posmatrajući, a u trenucima kasnije grubo izvukao nož iz njegove šake. Nisam imao izbora. Nisam hteo da se igram sa njihovim životima.
Martin je napravio bolnu facu, a trenutak kasnije mu je njegov čovek dao krpu da umota ruku.
"Vidiš kako umeš da slušaš", rekao je psihopatski nasmejano, ustajući od stola.
"Ne brini, ja svoje obećanje ispunjavam dok se ti držiš svojih reči", dodao je, "Donesi novac za moju oštećenu robu na lolaciju koju ću ti poslati. Nemoj da kasniš i bez policije inače znaš šta će se dogoditi", zapretio je, koračajući ka izlazu.
"Čekaj moj poziv", dodao je na ulaznim vratima, dok su se iza njega kretali njegovi ljudi. Otac i ja smo držali podugnute pištolje ka njima sve dok nisu izašli.
Kada su nestali iz vidokruga, besno sam se okrenuo ka ocu koji je bio isto toliko besan kao i ja. Iznervirano sam uhvatio ivicu stola za kojim smo sedeli i prevrnuo isti, zbog čega su se tanjiri i čaše razleteli sa istog na sve strane.
***
Stajao sam u jednom od naših magacina, sa svojim ljudima i braćom oko sebe - čekajući poziv. Naravno da novac nije spreman.
