[Drugi deo u serijalu Moj milioner, o najmlađem bratu Rokfelerovih - Dejmijenu. Knjige se mogu čitati zasebno.]
❝Tanka je linija između nekih reči. Ali zato kada je reč o njemu i o meni... ta linija ne postoji.❞
Priča o ljubavi, strasti, mračnim taj...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
DEJMIJEN
"Ako te izgubim, bolje da umrem", rekla je Odri, pri završetku filma.
Gledali smo film u autu, dok je spolja bilo platno čiji projektor je osvetljavao film.
"Bolje da umrem", ponovila je.
"Kad tako pričaš...", započeo sam pa zastao sa knedlom u grlu, "Da li bi ja dozvolio da se tako nešto desi? I zašto stalno pričaš o smrti?", okrenuo sam se ka njoj.
"O tome i ja pričam", odgovorila je. Mislila je na to da ne bi dozvolila da mi se nešto desi, "Zato što smo okruženi njome. Samo čekam na čiju ćemo sledeću sahranu da odemo", priznala je.
Zastao sam i uzdahnuo. Onda sam otvorio svoja vrata i zaobišao oko auta, otvarajući njena vrata. Gledala me je, čekajući da nastavim, a ja sam joj pružio ruku. Trenutak kasnije prihvatila ju je i izašla iz auta, a ja sam za njom zatvorio vrata pa sam je poveo do litice. Nije se plašila.
Stao sam iza nje i stavio njene ruke na bokove a bradu na rame.
"Pogledaj ovo", pokazao sam prstom na grad ispred nas i na milione ljudi koji sada rade razne stvari u ovom trenutku. Grad je svetleo pod našim nogama.
"Grad je naš. Nebo je naše", rekao sam, sklonivši joj kosu sa ramena. Trenutak kasnije se okrenula ka meni.
"Neću dozvoliti nikome da nam ovo oduzme, obećavam ti. Ja...", započeo sam pa zastao, sklopivši oči, "Imam osećaj da se gušim u sopstvenoj koži. Kasandra je zbog mene...", pričao sam, kada me je iznenada prekinula.
"Ni slučajno! Nisi ti kriv za to što je umrla", dodala je, "Nositi toliki teret... to je previše za nekog čoveka. Čak i kamen bi pukao pod tim pritiskom. Molim te, ne krivi sebe", govorila je, stavljajući mi dlanove na obraze. Prineo sam jednu šaku usnama i poljubio je.
"Znam, ali prosto ne mogu. Ne mogu da se otresem tog užasnog osećaja krivice", objasnio sam, "Ponekad... ponekad se pitam šta bi bilo da se nisam vratio kući. Da sam nastavio da živim svoj život daleko od ovog. Da nisam skrenuo drugom ulicom i naleteo na jednu prelepu devojku i pomogao joj", mislio sam na nju, "Ali onda ne bi upoznao tebe i sve ovo ne bi imalo smisla."
"Dušo moja", rekla je, "Volim te čoveče", dodala je, zagrlivši me.
"Ja tebe mnogo više."
"Koliko?", upitala je zagonetno i sa osmehom, odvojivši se od mene.
"Kao ceo ovaj svet", odgovorio sam, raširivši ruke. Ciknula je i poskočila, a sekundu kasnije, bele tačkice su počele da padaju. Dolazile su sa neba i padale na nas.
