[Drugi deo u serijalu Moj milioner, o najmlađem bratu Rokfelerovih - Dejmijenu. Knjige se mogu čitati zasebno.]
❝Tanka je linija između nekih reči. Ali zato kada je reč o njemu i o meni... ta linija ne postoji.❞
Priča o ljubavi, strasti, mračnim taj...
Hoppla! Dieses Bild entspricht nicht unseren inhaltlichen Richtlinien. Um mit dem Veröffentlichen fortfahren zu können, entferne es bitte oder lade ein anderes Bild hoch.
DEJMIJEN
Bilo je veče kada sam ostavio Odri u bolnici i otišao na kratko do porodične kuće.
Zaustavivši auto ispred očeve vile, u kojoj sam ostavio toliko sećanja kada sam otišao odavde godinama ranije i po drugi put kročio u nju. Čuvari su me na ulazu propustili uz pozdrav i nastavio sam ka ulaznim vratima. Onda ka dnevnoj sobi, u kojoj sam zatekao majku.
"Gde su braća, majko?", upitao sam pri ulasku. Ona me je pozdravila sa smelim osmehom i prišla mi sa ispruženim rukama. Onda me je zagrlila, a ja sam joj uzvratio.
"Najmlađe moje. Zašto ne dolaziš češće kući? Želim da te viđam", govorila je umilno.
"Znaš zašto", rekao sam očigledno, misleći na da sam iz ove kuće izašao zbig prljavih poslova kojima su se bavili moja braća i moj otac. Prvenstveno otac. Ne želevši da budem upleten u to, otišao sam i nastavio da živim normalnim životom. Van luksuza, bogatstva i ne kao meta novina i javnosti. Sve do danas.
"Gde su? Hitno je", obratio sam se, prešavši na temu.
"Kod Maksa u kancelariji. Vode ozbiljan razgovor", klimnuo sam, uputivši se ka poznatoj očevoj kancelariji. Prošavši kroz dnevnu sobu, skrenuo sam za ugao i nastavio ka vratima kancerarije koja su se savršeno uklapala sa sivom bojom zida.
Upao sam, ne kucajući.
Oca sam zatekao za svojim stolom, kao i uvek. Dejvijen je stajao nadomak prozora, dok su Kolton i Kejden sedeli preko puta oca, mrskih lica. Kako sam ih zatekao, situacija je ozbiljna.
"Zašto mrske face?", upitao sam, sa osmehom. Znao sam da oca uvek nervira kada sam preterano nasmejan pa sam se široko nasmešio.
"Nisam čuo da si kucao", započeo je otac, ne obazirajući se na moje pitanje. Zatvorio sam vrata i pružio korak.
"To je zato što i nisam", odgovorio sam mu. Mrskost mog oca prema meni dolazi odatle jer sam napustio kuću, odbivši da nastavim porodični posao. Trgovinu oružja. Samim tim što sam odbio da radim taj prljavi posao, otac me nije omrzao ali mi nije nikada oprostio odlazak.
A opet, kada im je zatrebala pomoć - evo me. Jer to je porodica.
"Predpostavljam da ste čuli za napada na Sejdža", rekao sam, prešavši na temu o Džeku Sejdžu.
"Da", odgovorio je otac. Braća su i dalje ćutala.
"Neko hoće da nam prikači ovo", rekao je nervozno, a zatim ustao sa stolice. Vrteo se u mestu, a onda progovorio.
