Ubica lakog dodira

"Sansa"

"Saro, ponovo ne pratis na casu."- iz misli me vraca u realnost glas moje nastavnice srpskog jezika. I jesam, ponovo sam mislila o njemu. O decku koji ne zna da postojim, kog oduvek gledam iz daljine jer sam previse uplasena da mu se priblizim.

Cujem odzvanjanje skolskog zvona sto me zaustavi u daljem razmisljanju. Cim spakujem sve knjige u torbu pridruzim se svojim drugaricama pa se uputimo do sledeceg kabineta. Shvatim da me neko doziva sto odmah probudi anksioznost u meni. Podignem pogled i vidim svoju najbolju drugaricu kako stoji ispred mene sa zabrinutim izrazom lica.

"Saro.."- uzdahne i stavi svoju ruku na moje rame -"moras da se usresredis na skolu, prekini da razmisljas o njemu."

"Lano, znas da bih rado to uradila ali jednostavnu ne mogu."- zastanem kako bih razmislila o sledecim recima koje cu da izgovorim, pa nastavim-"Sve sto mi trenutno treba je on, a ja kod njega nemam sanse."

"Nemoj tako da pricas, naravno da imas sanse kod njega. Samo moras da se potrudis, ne mozes samo da stojis u jednom mestu i ocekujes da ti resenje padne sa mesta"- Shvatim da je tu i Kristina nakon sto cujem njen glas iza sebe. Kristininim recima nisam mogla da se usprotivim jer je bila u pravu, ako budem cekala da se nesto desi necu nista dobiti.

"Kristina je u pravu, Saro. Poslusaj je, ma koliko god to bilo tesko."- i sa tom Laninom recenicom, shvatim da moram da zavrsim ovu temu.

"Hvala vam"- kazem brzo -"cujemo se kasnije, ne idem na sesti cas."

Dok se udavaljam od njih cujem ih u daljini kako me dozivaju, medjutim to me ne tera da se vratim vec jos brze nastavim putem kojim sam krenula. Silazim do prizemlja, guram vrata izlaza u dvoriste. Ulazim u auto i krecem u poznatom pravcu.

Nakon kratke voznje, brzo istrcavam iz auta i krecem da se penjem uz strmi put koji vodi na obliznji vidikovac sa kog se vidi ceo Beograd. Dok se penjem razmisljam o svim trenutcima kada sam ovde dolazila sa svojim starijim bratom koji mi je ovo mesto i pokazao kada sam bila mala. Tada bi on otisao par dana od kuce, od svih problema, od svega kako bih mogao da se izduva. Ja bih sedela kuci i plakala jer je kuci oduvek bio veciti haos medju mojim roditeljima, a kada njega nema naprave rusvaj u kuci koji sam ja trpela i molila Boga da ce Aleks doci kuci ziv i zdrav. Aleks je oduvek bio tu da me zabavlja kako ne bih obracala paznju na ruznu realnost u kojoj sam zivela. Mnogi ljudi misle da ako imas novac, imas sve. Novac kod ljudi stvara pohlepu i sebicnost, bas kao kod mojih roditelja. Nikada nisu obracali paznju na nas oduvek je posao bio prioritet. Kada bi videli koliko patimo pokusali bi to da zacele materijalnim stvarima. Kao mala obecala sam sebi da necu biti kao oni. Obecala sam sebi srecan zivot i detinjstvo svoje dece. Jedino sto zelim svojoj deci u njihovom detinjstvu da budu bliski kao Aleks i ja.

Aleks sada zivi u centru grada sa svojom verenicom, i ovih par meseci od kako se odselio su bili teski za mene. Iako vise nemamo probleme u porodici ne mogu da se naviknem na kucu bez njega. Bez njegovog nerviranja mene, bez maratona "How I met your mother" subotom uvece, bez zajednickog grohotnog smeha koji bi odzvanjao celom kucom. Sve izgleda prazno bez njega. I koliko god me to bolelo ni sa kim ne delim nista od ovog. Ne verujem svojim prijateljima iako nemam konkretan razlog da to bude tako. Jednostavno mislim da su svi ponekad dvolicni i da ne postoji tako dobar prijatelj.

Konacno stignem na vidikovac i sednem na klupicu najblizu ogradi. I iznova krenem da mislim o decku koji mi se svidja. Iznova vidim njegove oci boje kestena ispred sebe, u kojima vidim svet u kom smo samo nas dvoje. Iznova zamisljam njega kako ljubi moje usne. Iznova zamisljam moje ruke u njegovoj smedjoj razbarusenoj kosi. Iznova zamisljam njegove ruke na mom telu. Sve iznova. Ubijam samu sebe u pojam sa svojim mislima.

Nakon sto shvatim da sam izgubila pojam o vremenu izvadim telefon i vidim par propustenih poziva i dve poruke. Svi propusteni pozivi su bili od mame koja je verovatno vec poslala celu zandarmeriju da me nadje. Nakon sto zavrsim razgovor sa mamom udjem u poruke od kojih je jedna bila od nepoznatog broja.

"Nije trebalo da zabadas nos tamo gde mu nije mesto, plavusice"

Samo iskljucim telefon i odlucim da necu da razmisljam o tome dok ne dodjem kuci. S obzirom da vec imam i previse problema nije mi potreban jos jedan.

Ustajem sa klupe i ponovo krecem da silazim istim putem kojim sam i dosla. Cim sidjem uocim svoj auto i krenem da trazim kljuceve u torbi. Otkljucam auto i uputim se kuci.

"Dobro je pa si se setila gde ti se nalazi kuca."- cim zakrocim na prag cujem glas svoje majke.

"Izvini sto ti se nisam javila ali jednostavno sam bila i previse zaokupljena da bih se setila"

"U redu je, sedi da veceras"- kaze odobrivsi moje izvinjenje.

Nakon sto zavrsim veceru, odem u svoju sobu kako bih se spremila za spavanje i zavrsila sve obaveze koje sam imala. Nakon sto se istusiram izaberem pidzamu iz svog ormara i ponovo se zaputim u svoje kupatilo. Dok se oblacim obratim paznju na svoj odraz u ogledalu. Nekada sam mrzela svoje telo i sve u vezi sa njim. Mrzela sam ga jer je to bila odluka drustva u kom sam se nalazila, a ne moja. Mrzela sam ga jer se decacima nije svidjalo to sto sam bila mrsavija za razliku od drugih, to sto nisam imala atribute. Mrzela sam ga jer su me ostale devojcice zvale anoreksijom, sto zaprvo nikad nisam ni bila. Sve dok jednog dana nisam shvatila koliko sam zaprvo posebna. Koliko sam bas zbog toga sto sam drugacija bolja od njih. Zavolela sam sebe, ponovo.

Oblacim pidzamu i vracam se u sobu gde pogledom trazim svoj laptop. Nakon sto ga ugledam uzimam ga i krecem da zavrsavam sav domaci koji sam imala. Cim zavrsim osetim umor kako me preovladava. Ostavim laptop na nocnom stocicu i utonem u san. Mir.