Dunja na ormaru 🔚

~ Prijatelji ~

Roditelje ne možemo da biramo, njih dobijemo po rođenju, a sve ostalo u životu stvar je izbora. Nisu svaki put dobri, ali kakvi da su naši su, neki prošire vidike i donesu blagostanje dok drugi nisu vredni pomena. Izbori su životna škola, takve lekcije ne mogu se naučiti ni na jednom času već na greškama. Na njima učimo i ako smo mudri sa dna izaći ćemo jači, ako nismo od greške se nikada nećemo oporaviti. 

    

     Dunja je uvek imala izbor, nikada joj ništa nije nametano. Mogla je da širi svoja nežna, bela, krila u bilo kom smeru. Podršku je uvek imala i čvrstu ruku da joj ublaži pad ako još nejako paperje  ne izdržI let. Ne, nije ona bila razmažena princeza kojoj je sve bilo dopušteno. Vaspitavana je u duhu pravih vrednosti, da bude vredna, poštena, humana i pre svega čovek. Uvek je bila spremna da pomogne koliko je bilo u njenoj moći, srećnom su je činile male stvari kao iskren osmeh ili pogled pun zahvalnosti. Još kao mala, lečila je ranjene životinje iz parka donosila ih je kući i danima  negovala. Zajedno sa Milicom, njenom najboljom drugaricom, dvorište iza baka Ankine kuće pretvorile su u zoo - vrt. Donosile su ih i lečile, krišom hranile užinom koju su nesebično delile, a onda bi ih nosile od vrata do vrata tražeći im dom. Nekad su umele toliko da se zanesu i zaborave na vreme pa ih je često na ulici hvatao mrak. Jelena i Sonja, Miličina majka, zabrinute krenule bi u potragu i lako su ih nalazile, gde je gomila pasa i mačaka, tu su bile i dve čupave glavice jedna plava, a druga crna.

Izrasle su u prelepe devojke, zadovoljne i srećne, ali još uvek su od srca, dečije nevino, pomagale i životinjama i ljudima. Dunja je bila na trećoj godini medicine, a Milica na četvrtoj veterine. 

                      ******

        Pravi prijatelj vredi kao suvo zlato, veći i je i značajniji od stotinu onih koji se samo tim imenom zovu. Milica nije bila samo prijatelj već i sestra, iako nisu bile od iste majke, to njima nije mnogo značilo. Vredno je to poverenje koje su delile i razumele se bez reči. Milica je vrcava i temperamenta devojka, svojom crnom kosom i očima nikoga nije ostavljala ravnodušnim. Umela je to da koristi, ali nikad na onaj loš i pokvaren način vise da zadovolji svoju radoznalu i veselu prirodu. Treći musketar bio je Nikola, iako nešto stariji od njih uvek im je bio zaštitnik i stariji brat. 

'Svi za jednog, jedan za sve' bila je njihova lozinka. Najviše zaštite pružao je Dunji, nije da ona nije umela da podigne glas i odbrani svoje stavove, samo svojom tihom i mirnom naravi ostavljala je utisak osobe sa kojom se lako manipuliše. Nesebično je pomagala svima, komšijama je nosila kese iz prodavnice, kolegama sa fakulteta pisala radove bez ičega za uzvrat ponekad i bez hvala. Razlikovala je dobre ljude od loših, a uvek bi našla opravdanje zašto su takvi, dok na koži nije osetila koliko daleko ide ljudska zloba i zavist. Opravdanja nema. Daješ prst, a baš poput magije, nestala je cela šaka. 

       Njena duga kosa padala je do polovine leđa u blagim talasima i prelivala se u čudnima nijansama. Nije bila ni smedja ni plava, već njihova mešavina,  tamno braon i svetlo plava mešale su se čineći predivan splet. Skladno ženstveno lice krase sanjive, krupne čokoladne oči koje su iskrile dok bi se smešila senzualno zaobljenim, ružičastim, usnama,a mali, pravilan nos nabrao bi se kad se mrštila. Ten, poput porcelana doprinosio je sjaju njenih očiju i činio njenu lepotu gotovo magičnom. 

Njena lepota nije bila samo spoljašnja, njena dobrota bila je lepša, a mnogo je kroz život koštala. Želja joj je da završi medicinu i dobije stipendiju kako bi specijalizirala i postala pedijatar. Uvek su je fascinirali ti mali ljudi, pred kojima je budućnost, zato je marljivo učila savladavajući ispit za ispitom. Zamišljala je sebe kao lekara, srećnu voljenu ženu i majku. Ona je planirala jedno, a sudbina nešto sasvim drugo. 

Slobodno vreme provodila je sa Milicom i Nikolom, izlazili su i zabavljali se kad god su imali prilike za to.

Zaljubila se prvi put u srednjoj školi. Ljubav je trajala onoliko koliko u tim godinama može da traje. Voleli su se ludo i zaneseno, kako to samo mladost ume burno i nesputano. Jedno drugom su bili prvo sve. Prva ljubav, strast i slomljeno srce. Kako je došla tako je i otišla, brzo, kao duga posle kiše pojavile su se boje, a zatim se razlile i nestale. Znala je da to prava ljubav nije bila, jer je primer imala pred očima, zato je napuklo srce brzo zacelilo. Maštala je o ljubavi kakvu su imali njeni roditelji koja je odolevala svim poteškoćama. Možeš da ih imaš hiljade, ali samo jedna je ona prava. Ne cvetaju uvek ruže, nekad moraš da gaziš preko trnja da bi ubrao cvet. 

Prave ljubavi su teške. One traže žrtvu duše i tela, bezgranično poverenje… Garancija za uspeh ne postoji kao ni uvek srećan kraj. Bez obzira na sve upustila se u jednu takvu sveprožimajuću ljubav, potpuno otvorenog srca i zatvorenih očiju. Veo osećanja spustio se i zaklonio sve osim voljenog lica. Lagano tkan, nit po nit, postajao je sve jači i neproziran svojim sjajem obećanja zaslepeo je ono malo razuma što je ostalo. Jedan žustar pokret rukom napravio je pukotinu, ali se srce opiralo da vidi, da poveruje, nije dalo razumu da nadvlada. Kad je konačno pao za sve je bilo kasno. Poput stakla slomili su se snovi, srce se rasulo, iskrvarilo… 

Delići su se razleteli na sve strane, ma koliko ih tražila uvek bi neki falio. Slomljeno se nikad ne može sastaviti, nikad više ne može imati stari sjaj, bleda je to kopija, original je zauvek uništen. Tad oko sebe imala je svoje prijatelje, porodicu ili ono što je od nje ostalo .

Dok na tron nije sela tuga, imala je sve izglede za kraj iz bajke. 

   --------

 Mili-Jana

Eto ga. Sledeći nastavak biće malo duži. Idemo na susret sa... ❤️❤️😁