Dunja na ormaru 🔚

~ Rastanak ~

Sklopiš oči i sve je tu. Svi oni koje voliš, želiš; koji ti nedostaju. Budan sanjati nije uvek loše, sve dok se snovi i realnost poklapaju, jedno drugo nadopunjuju. 

Dva dan prošlo je u trenu u magli, nesvesno kao kad lupiš dlanom o dlan i ne onako kako su planirali. 

                    *******

Jutro, nakon neprospavane noći nikad tužnije nije osvanulo. Slušala je žamor sa ulice, bila je budna većinu noći, ali se nije pomerala. Plašilo je svetlo i sve ono što joj nije rekao, zato je ćutala, dozvolila je mraku da na kratko skrije sve što dan donosi. Osetila je poljubac u kosi, pomerio se malo i pospano je pogledao.

- Budna si? - sanjivim glasom je upitao. - Nisi ni spavala, zar ne? 

- Nisam mogla. Dima… sutra ideš. Volela bih da nije tako, ali to je nemoguće. Nedeostajaćeš mi puno - govorila je glave zarivene u njegove grudi. 

Uzdahnuo je, još jednom je poljubio u kosu, a onda se uspravio u krevetu. Povukao je i nju da sedne, obuhvatio je njene obraze, pogled sastavio sa njenim, nemo  je pokušavao da je uveri da će uspeti da održe ljubav na daljinu. Očima je molio da razume… da mu veruje. Ništa se neće promeniti, već će postati još lepše; neraskidivo. 

Čitala je između redova obećanje koje joj je dao. Bezglasno, zenice boje mahovine rekle su joj sve što treba da zna. Slova koja se ne vide, glas koji se ne čuje odzvanjao je tišinom. Poljubac lak, nalik lahoru spustio se na usne kao pečat prećutnog dogovora. 

- Zbog svega što se desilo sinoć, zaboravio sam da ti dam poklon - ustao je i iz noćnog ormarića pored kreveta izvukao malu kutiju, umotanu u ukrasni papir. - Izvoli. Voleo bih da ovo nosiš uvek. 

- Nisi morao ništa da kupuješ, ali hvala ti - pričala je i otvarala poklon. - Savršena je… - rekla je i vrhovima prstiju gladila srebrnu narukvicu.

Pomogao joj je da  zakači, jednostavni srebrni obruč. Krasili su ga privesci u obliku početnih  slova njihovih imena. Listići između slova veselo su se sudarali i zveckali svaki put kad bi pomakla ruku. 

- Sviđa ti se? 

- Da. Predivna je… kao i ti - zagrlila ga je snažno. 

- Volim te, Dunja. Zapamti to. 

- Volim i ja tebe, ti zapamti - stidljivo se nasmejala. 

- Dođi - pozvao je u zagrljaj. - Skuvaću nam kafu. 

Dve šolje pušile su se na stolu, sedeli su jedno preko puta drugog svako sa svojim mislima. Ostaci večere, dogorele sveće... sve je stajalo kako su ostavili nakon priznanja ljubavi, ali i mučne stvarnosti koja je donela otrežnjenje. Spoznaja se uvlačila  u pore, stezala grudi poput lanaca, nevidljivih, a bolno teških. Tu težinu ne može da razume neko ko nikada nije osetio kako izgleda kada voljena osoba nije na dohvat ruke… na milimetar od usana, na sekund od dodira. Kilometri udaljavaju ljude, ranjavaju dušu. Gradimo mostove i tako spajamo obale, a verom spajamo srca. Ona čista, okupana najačom silom na planeti spaja upravo to: ljubav i vera.

Dunja se zamišljeno igrala narukvicom, premetala je i okretala prstima, svaki put se duže zadržavala na jednom od slova 'D'. Srce je odredilo da je ono sa desne strane ručnog zgloba, predstavljalo njega.  

- Kad imaš let? - upitala je preko ruba šolje. 

- Sutra, nešto pre 11h pre podne. Dunja… ne želim da budeš tužna. Nema suza. Doćiću brzo. Čućemo se čim sletim. Prvi slobodan dan i biću ispred tvojih vrata.