Dunja na ormaru 🔚

~ Oprosti mi ~

Na krilima sećanja Dunja je hitala svojoj kući. Buica suza slivala joj se niz obraze bez namere da stanu i razbistre vid. On se vratio… Prošlost se vratila mučnija i bolnija kao nikada pre. Ona je uvek i bila tu, vrebala iz prikrajka i čekala tren da zgrabi mlado srce i otvori stare rane. Nije bilo dana da se Dimitrija nije setila, ali je vremenom sećanje manje povređivalo. Sada, kada je videla njegove oči posle toliko vremena, žive i prelepe, povrede su bile dvostruko veće. Činilo se da bole više nego onog dana pre tri godine. Jer, godine su samo broj i ne znače ništa, ako srcu predstavljaju večenost. Godine srca i godine ljudskog života nisu isto. Godine u srcu protiču sporije srazmerne bolu koji sa sobom donose. Samim tim stvarno vreme se zanemaruje, jer živiš u periodu koji ti znači sve ma koliko razoran bio. 

Dunja je izgarala u vlastitom bolu. Uposlila je mozak i ostvarivala svoje snove, a srce stavila na pauzu. Zaglavljeno u prostoru, između pre i posle Dimitrija, srce je tavorilo u odajama tuge, a sada odjednom naglo je počelo da kuca nakon beskonačnog mrtvila. Lupalo je snažno, preskakalo otkucaje i posle dugog razdoblja vegetiranja otkucaji su boleli. 

O, kako samo boli! 

Noge su je izdavale, u grudima je probadalo i najradije bi se sručila na tlo i glasno jecala. Doteturala se do početka ulice Kestenova i tu stala. Ispuštala je dah nalik jecaju i trljala dlanom mesto na levoj strani grudi u pokušaju da umiri pobesneli mišić i odagna pritisak. Emotivno rastrojena na ivici plačne histerije nije znala kuda da ide. Pred majku u ovakvom rasulu nije mogla, Milica nije bila u gradu… Ostalo je samo jedno mesto gde je mogla da ode i potraži utehu. Poslednjim atomom snege pokrenula se i stigla do male, trošne kuće na samom kraju puta. Otvorila je škripavu kapiju i u par koraka stigla do Ankinih vrata. U staračkim rukama i krhkom krilu voljene bake morala je pronaći utehu. Znala je da Anka neće pitati više od onoga što je ona bila spremna da sa njom podeli. Prošla je kroz vrata, ušetala u malu dnevnu sobu i zatekla Anku kako sedi na kauču i gleda omiljenu seriju. 

- Mila moja odkud ti? - povikala je Anka. - Šta ti se dogodilo? - upitala je videvši Dunjin uznemiren, uplakan izgled. 

- Bakice moja - zatrčala se i gotovo pala u Ankin zagrljaj. Skupila se u njenim rukama i gorko zaplakala gurajući lice u vuneni prsluk. 

- Šta ti se desilo, mila? Zašto plačeš? Šššš… dušo moja - utešno je mazila po kosi. 

- Ankice… Vratio se… Dimitrije se vratio - promucala je pa još jače zaplakala. Više joj nije bilo važno zašto plače samo je želela da se oslobodi jada. Morao je napolje inače bi se rasprsla pod pritiskom, suze su bile jedini izduvni ventil. 

Anka je znala da se iza priče koju je Dunja svima servirala, krije mnogo više. Dublja je i veća bila priča oko njih dvoje. Nekoliko puta je pokušala da navede Dunju da joj ispriča koji detalj više, ali je ona uspešno eskivirala svaki pokušaj. Izgleda da je došlo vreme da joj prizna sve. 

- Videla si ga? - upitala je i bez prestanka joj mazila kosu i leđa. 

- Jesam i… vratilo se sve, bakice. Izgleda da je moja ljubav prema njemu veća i jača nego što smem sebi da priznam. 

- Hoćeš li mi konačno reći šta se stvarno desilo sa vama? Znači on tebi sve, mila. Možda za vas, ipak ima nade. Reci mi sve biće ti lakše. 

Polako se pomerila iz Ankinog zagrljaja, obrisala vlažne oči i duboko udahnula. 

- Imao je drugu devojku dok je bio samnom u vezi - prošaputala je oborene glave. I posle toliko dana to saznanje je peklo, stidela se sebe i svoje naivnosti. Stidela se što ga uprkos svemu i dalje voli, što još uvek čuva njegove tragove kao blago, skriveno iza zidina propalog srca.