Dunja na ormaru 🔚

~ Klackalica ~

Prošlo je pet dana od kako je Dimitrije otišao. Ankino stanje se poboljšalo, uz predloženu negu otpuštena je iz bolnice. Svi su se vratili svojim svakodnevnim obavezama, život se vratio u kolotečinu. Gledalo se napred, samo je Dunja ostala na istom mestu, zamrznuta u vremenu u nekom drugom prostoru. Telo se kretalo, disalo, primalo hranu, ali um je zapeo, našao se zarobljen u zamci onog dana kada je on otišao. Haotičnom stanju, njenih misli još više je doprinosila tišina telefona, koji se nije oglašavao. Nakon šturog odgovora na poruku koju je poslala, gde je samo kratko napisao da je stigao i da je spavao ništa više nije dodao. Zatim je usledila još jedna poruka da će je nazvati kad ugrabi vreme, ali ni slova više nije dobila. Na 'volim te' samo je prećutao. Mudro ga je izbegao, ili je njenom preopterećenom mozgu tako izgledalo. Već peti dan ni glasa od njega nije bilo, ni poziva… ničega. Ni ona nije zvala njega, zašto ne bi umela da objasni. Ponos joj nije dozvolio da bude uporna i pokuša da sazna šta se to događa sa njim, gde su one slatke reči, gde su obećanja o kojima je strasno govorio... gde su oni? Na srcu nastajale su brazde, naoko sitne i nevidljive, ali ništa manje bolne, krvarile su u pravilnim razmacima, jedan damar jedan krvavi trag više; od pukotine stvarao se kanjon. Takve rane bole najgore, one koje se ne vide njih ne možemo da previjemo, dezinfikujemo. Melem ima ista osoba koja ih je napravila, a njegova je dobra volja hoće li ga dati, makar i na kratko samo da agonija prestane. Čitavo biće oživelo bi nakon dana učmalosti i nemilosrdnog probadanja, ali neretko čudotvorna melasa ostala bi kod vlasnika. A, onda naučiš da živiš sa bolom, kao nokat i prst, saživiš se sa njim i postajete jedno. 

Trudila se da radi i ponaša se kao i obično. Suze je oslobađala samo u samoći i tišini svoje sobe. Nikome nije rekla šta se u stvari desilo tog dana, jedino je Milici površno natuknula dubinu boli koju je osećala. Oči su je odavale, setne i zamišljene, kao staklo davale su uvid u ranjenu dušu. 

Nakon predavanja, na kome je samo telom bila prisutna, sedela je u kafiću nedaleko od fakulteta, u potpunosti nesvesna svoje okoline. Čekala je Milicu, koja joj je bukvalno naredila da se nacrta tamo i da kaže šta je to muči. Dovoljno dobro je poznavala i jasno videla da nešto ozbiljno nije u redu, priča o zabrinutosti oko Anke više nije držala vodu.

- Hej, dokle si stigla? - Milica je sela preko puta nje i zabrinuto se zagledala u nju.

- Hej. Nisam te primetila. Mima… 

- Ništa 'Mima' , govori - gotovo je podviknula i tako privukla pažnju ljudi koji su sedeli za stolom pored njih.

- Svi nas gledaju, uzdrži se - Dunja je rekla ne skidajući pogled sa uglancane drvene površine.

- Samo ti pričaj, kako su gledali tako će i da prestanu. O čemu se radi i ne pokušavaj da me slažeš.

- Ne javlja mi se - prošaptala je.

- Ko? Dimitrije? Nije smak sveta, ako se ne javlja sat vremena.

- Nije se javio nijednom od kako je otišao. Samo dve poruke, ništa više. Pokušavala je da zadrži suze i ne izlije ih pred celim kafićom. To, je bilo lakše reći nego učiniti, jer su je pekle na samom rubu, sa teškom mukom vraćala ih je nazad. 

- Šališ se, jel' da? - sa nevericom je upitala.

- Da je bar šala. Znaš… onaj dan sam zakasnila. Nismo se pozdravili.

- Ahh, Dunja… Jesi li mu objasnila kako stoje stvari? Zvala si ti njega? Reci da jesi - sipala je pitanje za pitanjem.

- Prvu noć sam ga pozvala toliko puta da se ne zna broj, ali ništa. Nije odgovorio. Slala sam mu poruke, ali posle zadnje samo mi je rekao da će se javiti kad bude mogao, od tada je prošlo pet dana. Ćuti on... ćutim ja - kroz uzdah je dodala.