Dunja na ormaru 🔚

~ Odluka ~

       Stgao je u stan, odložio jaknu i u polu tami sobe samo se spustio u fotelju. Prigušena buka koja je dolazila sa ulice i njegovo disanje, jedino je što se čulo u stanu u kome živi od pre tri godine. Tačnije, od kad se zaposlio i osamostalio. Ispod zatvorenih kapaka treperio je njen lik, vedar osmeh kojim ga je ispratila širio je milinu u njegovim grudima. Podsvesno je znao da pravi dramu ni oko čega. Način da se sve uradi kako treba bio mu je na dohvat ruke, ali to ne bi bio on kad stvari ne bi iskomplikovao. Mogao bi da proba vezu na daljinu, u početku bi bilo teško, ali navkli bi se brzo kad uhvate ritam i uhodaju se. Dolazio bi, ona bi dolazila kod njega, čuli bi se svaki dan, jedino što on nije znao ni za jedan slučaj takve vrste koji je opstao. Ne, na duge staze. U početku sve bude super, a onda se useli sumnja i kola kreću nizbrdo. Gde je, sa kim je, šta radi? Ljubomoru podstiče nesigurnost, nepoverenje i tako otvara put besu koji buja poput korova. Potire i guši sve lepo, nastalo iz ljubavi dvoje ljudi. Što je više razmišljao rešenje mu se činilo sve daljim, ni Ani se nije javio u nadi da, ako je ne pozove i ne izgovori na glas ono što ga muči to neće biti stvarno. Prstima je masirao čelo, glavobolja ga je obuzimala i blokirala sva druga osećanja, takva distrakcija mu je bila potrebna, sve je bolje od crnih oblaka koji su se nadvili nad temenom. Zvono na vratima najavilo je Acin dolazak. Tromo je ustao i krenuo da mu otvori, usput je nekoliko puta duboko udahnuo i spremio se na iscrpan razgovor. 

- Konačno! Čuješ li ti zvono? - Aca je upitao, nakon što mu je otvorio vrata. 

- Čujem čoveče. Pravo da ti kažem nemam volje ni za čim, pa ni da požurim ma koliko me ovo zvono iritira. 

- Šta je tebi? Trebao bi da se raduješ, a ti sav pokisao kao pacov - govorio je dok je sedao na trosed. - Šta ti je sa svetlom? Sediš u mraku. Sve ovo je zbog one male, jel' da? 

Poraženo je uzdahnuo i seo preko puta njega. 

- Zove se Dunja. I da, delimično je zbog nje. 

- Dima, vidi… Ne misliš valjda da odustaneš? Jebemu, pa koliko je dugo znaš? Jedva par dana, a planiraš da sve sjebeš zbog nje. Druže nisi mi jasan. 

- Nije važno koliko je znam, već ono što je za tih par dana izazvala u meni. Ne trebaju mi meseci da shvatim da je ona ta koju želim. I… neću sjebati ništa. Mora da postoji razumno rešenje - pročistio je grlo i upitno gledao u Acu. Očekivao je od njega neki predlog, bilo šta samo da mu pomogne da donese odluku. 

- Hoćeš da popiješ nešto? - upitao je posle kraće pauze. 

- Daj šta imaš. Ne mogu da slušam tvoju ljubavnu dramu bez neke žestine. Jebiga nekad si patetičan. 

- Neka sam. Vodka, može? 

- Da. 

Boca i dve čaše na stočiću između njih, mnogo reči a ništa konkretno nije rečeno. Nije, Aca njemu mogao Bog zna šta da pomogne, niko ne može osim on sam sebi. Lako je deliti savete kad nosiš svoje cipele. One su udobne, fino razgažene ništa ne žulja, a kad bi obuli tuđe tek onda bi shvatili koliko je teško izbaciti kamen koji smeta pri hodu. 

- Zašto, jednostavno odnos ne stavite na pauzu? Bar dok se ne snađeš tamo. Vremenom će ti se samo nametnuti rešenje koje odgovara i tebi i njoj - ponudio je opciju koja mu je delovala iole razumno. Otpio je gutalj pića i čekao Dimitrijev odgovor. 

Zagledan u prozirnu tečnost mislio je da bi dno čase donelo  olakšanje, ali ne i odgovor. Samo slabi traže utehu u piću on, nije bio jedan od tih. 

- Nikad mi nije bilo jasno šta tačno znači ta reč 'pauza' u vezi. Šta da pauziram? Nije u pitanju pesma pa ću pritiskom na dugme sve da zaustavim, a onda ponovo da pokrenem i sve će biti kao što je bilo. Kao da nikad nije ni prestalo. Takvo nešto ne postoji, Aleksandre.