Dunja na ormaru 🔚

~ Ljubav ~

- Oprosti mi - prošaputala je. Njen govor Anki o tome kako mu nije dužna postao je netačan. Dužna mu je svaki minut razdvojenosti; sat tuge; godine bola… Dužna mu je reči oprosti, ali i ono najvažnije dugovala mu je ljubav koju su njenom krivicom tako dugo priželjkivali. 

- Šta da ti oprostim? To što me nisi pitala, već sama donela zaključak, ili što si od mene stvorila lažova i prevaranta? Šta da ti oprostim, Dunja? Prema tebi sam od samog početka bio iskren, sve što sam mislio to sam ti i rekao, a ti… Ti si zbog glupe pretpostavke digla ruke od mena… Od nas. Da li ti ja ličim na nekoga ko vara i zavlači, jesam li ti dao povada za tako nešto? - glas mu je bio hladan, gotovo grub. Milion puta se pitao šta se krilo iza njenog ponašanja, ali ni u snovima nije mogao da zamisli da je mislila da je vara, da ima drugu, a nju koristi u međuvremenu. 

Ćutala je. Oborila je pogled ka stolu, bilo je stid da ga pogleda u oči. Stidela se sebe, svoje lakovernosti, dopuštanju zlonamernoj ženi da je navede na put samouništenja. Ponos. Prokleti ponos, sve zarad njega i zbog njega, a na kraju nije joj doneo ništa osim patnje, samoće i tuge. A, mogli su toliko toga zajedno samo da je preko usana prevalila par glasova, zatražila istinu. 

- Oprosti za sve - na posletku je rekla. - Sve mi se skupilo tih dana, Ankina bolest, tvoj odlazak, nisi mi se javljao, a… Kad sam te pozvala javlja mi se ženski glas i govori kako se tuširaš… Šta bi ti na mom mestu pomislio? - poraženo je izustila i podigla glavu tražeći njegov pogled. 

Zurio je u nju, pritajeni bes lagano mu je kružio venama. Rado bi zadavio Anu i njen nametljivi nos, koji je gurala tamo gde mu nije mesto. Ali, za gnev je bilo kasno, šteta je učinjena i nikakva magija nije mogla da vrati vreme. Dunjine, tugom prebojene oči zarobile su mu dušu. Njen sanjivi pogled vladao je njime od prvog trenutka kad je ugledao, ni sada nije bilo drugačije. Zbog tih očiju zaboravljao je sve, gubio razum, bio isključen za svet oko sebe… Možda mu je zbog te zanesenosti promakla zmija koja se pod maskom prijatelja uvijala oko njega. Znao je da Ana gaji neku, samo njoj znanu, opsesiju prema njemu, ali se nije nadao da može biti tako podla. Izgleda da nisam baš mnogo pronicljiv, sarkastično je pomislio. Setio se da Dunja čeka na odgovor, prenuo se iz razmišljanja i promatrao prelepo lice preko puta sebe. 

- Pomislio bih isto što i ti, ali bih za razliku od tebe tražio objašnjenje - nagao se prema njoj. Probližio se njenom licu i nastavio. - Sada me dobro slušaj! To je bila Ana, radi sa mnom i niko je i ništa u mom životu. Sa njom nisam imao ništa, ali ona je nametljivica i zabadalo. Očito je uspela da te navede da pomisliš svašta i eto gde smo sad. Mogu da ti oprostim, ali trenutno želim malo da budem sam - ustao je od stola, hitro ga obišao, stao iza nje i blago se savio ka njenom uhu - Ovo nije gotovo, nadam se da si svesna toga - hrapavog glasa je dodao, a zatim se okrenuo i napustio restoran. 

Ostala je sama u mnoštvu glasova kojih je mutno bila svesna. Žamor ljudi u prostoru u kome je sedela bio je ništa do udaljena jeka. Pomešani tonovi odbijali su se o Dunju, obamrlo je utonula u naslon stolice dok su suze navirale iz tamnih dubina. Nije gotovo. Nikada nije ni bilo niti će ikada biti sve dok njeno srce ludo kuca na sam pomen njegovog imena.

Moje ludo srce kako dalje sada, pitala je sama sebe. Kako ispraviti grešku, kako će ga pogledati, a ne pomisliti da je kriva za sve. Lomila je prste u krilu, slana tečnost u potocima je jurila bledim obrazima, ali nije marila. Nije bilo tih suza koje bi isprale greh koji je nepravedno počinila. Najveći krst koji čovek na plećima može da ponese je onaj kojim nekoga lažno optužite, a on čak i nema svest o tome. Njen krst sastojao se od velikih greda,masivnih i teških krivicom prikovanih, a takav teret nežna leđa nisu mogla da izdrže, kroz život ponesu… Morala je da nađe način da zbaci beleg ubice ljubavi, jer um joj je poručivao da je upravo to ubica koji ne zaslužuje oprost.