Dunja na ormaru 🔚

~ Dileme ~

Nervozno je šetala po sobi. Isčekivala je Milicin dolazak pa da se konačno oslobodi podivljalih misli za i protiv. Kroz glavu joj je prolazilo kako brzopleto  srlja u provaliju. Tako je olako pristala da izađe sa njim nije čak ni razmislila. Jedino logično objašnjenje koje je pronašla je to da je bila ometena bojom njegovih očiju, glasom, osmehom… Srce i mozak nikako nisu mogli da se usaglase. Srce je vikalo: DA! 

Mozak: NE! Uspori! 

Dva večita rivala stvarala su pometnju, niko nije hteo da poklekne. 

-Hajde Mima! Gde si više? - pričala je na glas i svako malo gledala kroz prozor prema kapiji. 

Ništa nije videla osim senki stoletnih stabala, svelo lišće i svetlost ulične svetiljke plesali su u ritmu vetra u savršenoj harmoniji, brzo pa sporo slično njenim otkucajima srca. 

Koncentrisano je gledala na ulaz, kao da će time prizvati Milicu, tada je osetila vibraciju, prenula se i podigla telefon i ne gledavši se javila. 

-Dobro gde si ti? Pustila sam korenje čekajući te - iznervirano je upitala. 

-Khmm… Da sam znao da me čekaš pozvao bih te ranije. 

Čula je promukli glas kako govori. Ako Milica nije mutirala onda je to… „ Gospode to je on” shvatla je. Čvrsto je stisla kapke i samo disala „ Ako ne odgovorim možda će prekinuti” naivno je pomislila. Nije se nadala da će je pozvati tako brzo, bila je uverena da uopšte ni neće zvati. Što bi bilo dobro? Ili ne? 

-Dunja znam da si tu. Reci nešto. 

-Zdravo. 

-Zdravo!? Samo to? Možeš ti to bolje. 

 Smejao se. On ili je lud ili deluje u trenutku to još nije mogla da dokuči, ali opasno je prodrmao njen prag tolerancije. Znala je da  sa smeškom rešava komflikte, bez ružnih reči i povišenog tona, a sad je mogla svašta da mu kaže zbog zajedljivog ponašanja. 

-Dimitrije…to si ti? - nekako se suzdržala da mu ne kaže nešto nesvojstveno njoj. 

-Ja sam. Nisi očekivala moj poziv, toliko mogu da zaključim. 

-Nisam. Zapravo nisam se nadala da ćeš zvati uopšte -  iskreno je odgovorila. 

-Pogrešno si mislila. Hteo sam da te zovem onog momenta kad smo se rastali, ali to bi bilo malo… Razumeš šta hoću da kažem? 

-Preterano? Navalentno? 

-Tako nekako. Nego… Sad imaš moj broj. Ako želiš da me pozoveš i tako to… 

-Jedva te znam, i ne vidim razlog zašto bih te zvala? - ozbiljno je dodala. 

-Da bi me upoznala! Kada možemo da se vidimo? 

Osetila je promenu u njegovom glasu, nije bilo ni traga zaigranom tonu, zvučao je ozbiljno… Poslovno. 

-Neznam… Ne misliš da je ovo malo prebrzo? 

-Ne. Nije! Nekako moramo da započnemo poznanstvo. Ne vršim pritisak, ali… Može li subota? - rekao je umilnim glasom. 

-Ufff… Može, pretpostavljam. 

-Pozvaću te…da se ne predomisliš. 

-Ćao Dimitrije - kroz uzdah je odgovorila. 

-Ćao! 

Veza se prekinula. Uporan je to mu mora priznati. Šta može da izgubi ako pokuša? Ništa osim srca, ali o tome nije htela da razmišlja. 

                   ******

   Od sveg razmišljanja nije stigla nista da pojede, sišla je do kuhinje i zatekla majku kako sprema večeru. 

-Šta to lepo miriše? - upitala je i zvučno poljubila majku. 

-Piletina u sosu. Tvoja omiljena. Šta se dešava dušo? - pomazila je po obrazu - Zabrinuta si? 

-Ne mama, samo ti se čini.Mama…

Zastala je kad je na vratima kuhinje ugledala Milicu. 

-Stigla si konačno - ustala je sa stolice i prišla joj. Grlile su se kao da je prošla godina kako se nisu videle. 

-Dunja… Daviš... me - glumila je gušenje. 

-Ma nemoj.Gde si do sad? 

-Dobro veče teta Jelena. Kako ste? 

-Dobro kao i uvek. Večera će još malo, pozvaću vas. Hajde, na dozu razgovora sada. Vidiš da Dunja cupka - smeškala se i terala ih krpom. 

-Dobro je mama. Idemo! - smejala se i vukla Milicu za sobom. Kao dve šiparice kikotale su se sve do sobe. 

-Pričaj! Šta sam propustila?

-Uh, neznam odakle da počnem.Ovako… Posle razgovora sa tobom danas, ispao mi je telefon i jedan dečko mi ga je vratio…

-Iii…

-Onda smo otišli na kafu i pozvao me da izađemo i… Pristala  sam - prošaptala je jedva čujno. Imala je osećaj da je on tu  i sluša sve što je rekla, ako tiho govori možda ni sama neće čuti šta govori. 

-To je super! Kakav je? Kako izgleda? Pričaj devojko!

-Nisam sigurna… Lep je… Na momente je zabavan, rekla bih simpatično smotan, a onda kao da postaje muškarac koji zna šta hoće. Zbunjena sam Milice. Znaš da sam sastanak sa Lukom toliko odlagala, i kad se konačno desio bio je totalna katastrofa, a sad… Pristala sam na prvu. Ja sam poludela! Nemam drugo objašnjenje - frustrirano se bacila na krevet. 

-Dunja ne preteruj! Nisi luda samo ti se sviđa. I to opasno rekla bih - gledala je u nju  kroz sužene kapke - Ne počinji sa moralnim dilemama! Pristala si pa šta? Izaći ćete, videćeš da li tu ima nečega, ako ima super, ako nema ništa zato. Izađi malo iz komforne zone, probaj nešto drugačije… Kad izlazite? 

-U subotu - uzdahnula je. - U pravu si. Probaću pa šta bude. Znaš… nešto slično mi je i on rekao. 

-Ha! Moj čovek! Već mi se sviđa - smeškala se Milica pobedonosno. 

-Ti si uvlakača Mima! 

-Ja? Nikad! 

Tako bi one u nedogled, ali večera je stigla. Prekinule su raspravu i smeh, jer piletina u sosu se ne propušta. 

Smeh i šala odzvanjali su trpezarijom. Negde duboko u svom umu, još uvek je bila  sa Dimom na kafi, nikako je nisu napuštale oči boje mahovine. Prelomila je. Ispod stola, pazeći da niko ne primeti, poslala je poruku. 

Na drugom kraju grada muškarac je sa smeškom gledao u ekran telefona.

*Subota*

Samo jedna reč, mala, a dovoljna da srce preskoči otkucaj. 

-Nećeš se pokajati zanesena. 

Stavio je ruke pod glavu opušten i zadovoljan.

- Obećavam ti. 

---------

Mili-Jana

❤️❤️❤️